Zamišljam uspešan čas Vrlina i vrednosti, na kome se razgovara o povezanosti nekih vrlina i vrednosti, uspeha i novca. I čujem moguće pitanje: “Kako ta vaša priča, nastavniče, izgleda u stvarnosti?”
Naravno da, ako nastavnik na to nema odgovor, nema ni šta da traži u prihvaćenoj ulozi vaspitača i mudraca!? (Ili, možda ima, ako je ulogu prihvatio kako ne bi bio tehnološki višak). Odgovor ne sme biti ni bajka, jer učenik je, veoma jasno, upotrebio reč “stvarnost”.
Svakako da su mogući veoma različiti odgovori na postavljeno pitanje, shvatajući ga na razne, jednako opravdane načine i imajući u vidu tek jedan deo stvarnosti.
Prvo što mi pada na pamet, verovatno ne i najadekvatnije, je da bih možda citirao Džibonija:
”Možete uspeti u životu, ili vam život može uspeti”, Boba Marlija:
”Kako su neki ljudi siromašni, samo imaju puno novca”, ili Volta Diznija, koji je na komentar da je uspešan i bogat, odgovorio: ”Da, vole me deca.”
Najzanimljivije mi je pitanje kako bi takav čas realizovali predlagači ovog projekta ili koji bi pristup pohvalili, a da ” svi budu zadovoljni”, kako oni rekoše.
Kad-tad, na nekom od časova novouvedenog predmeta, (dozvolimo li učenicima iskrenost i pravo da pitaju), moguće je da dolutamo do suprotstavljenosti nekih vrlina i vrednosti prirodnim ljudskim potrebama koje se zovu uspeh i novac. Izvesno je da se do uspeha i novca ponekad dolazi i ne poštujući baš uvek sve ono što smatramo svojim vrlinama i ličnim vrednostima. Ne mora ni to što je sporno, biti za osudu. Dovoljno je npr. da se nekom učini preskupim vreme utrošeno na putu do projektovanog uspeha.
Veoma je značajan empatijski pristup takvom času. Iskustvo mi govori da je najkorisnije dopustiti učenicima da osporavaju ili podržavaju različita shvatanja citata. I obavezno zamene uloge!
Konačno, predlog učenicima bio bi da ne smemo zaboraviti kako u nama postoji čovek, koji sam sebi nešto može ili ne može opravdati i oprostiti. Zato, stavljajući sebe u život nekog drugog, bogatijeg i uspešnijeg, moramo razmisliti da li i koliko pri tom možda narušavamo neke svoje kriterijume vrlina i vrednosti. Kada to do čega smo stigli, više nije bitnije od toga kako smo do toga stigli!
Svaki put nekuda vodi. Pre nego što njim krenemo, moramo dobro znati kuda ćemo stići. I po koju cenu.
Tek tada, odlučimo sami!