Zapisi iz pomračenog grada
Da među šabačkim naprednjacima ima bar neko polupismen i da bar malo poznaje istoriju verovatno bi imao što šta da kaže svojim partijskim drugovima. Mada, možda, ima i takvih ali moraju da ćute jer o svemu, po svoj prilici, odlučuje još grđi Kabinet iz Beograda na čijem čelu je „proslavljeni“ taksista.
Thank you for reading this post, don't forget to subscribe!A da znaju, kao što nemaju pojma, znali bi da je Šabac kroz istoriju zaradio status simbola nepokornosti i junaštva, jer su na njegovim kapijama padale i najveće svetske imperije, suočene sa neverovatnim otporom i taktičkom genijalnošću srpske vojske. Zbog svoje ključne geopolitičke pozicije na raskrsnici puteva i na samoj granici, grad je bio poprište epskih bitaka u kojima su brojniji i tehnološki nadmoćniji neprijatelji pretrpeli katastrofalne poraze.
Pa evo da ih bar nešto naučim. Mada, nema među njima nikog ko ume da misli…
Boj na Mišaru (1806. godina) – pad Otomanske imperije
Tokom Prvog srpskog ustanka, silna otomanska vojska predvođena Sulejman-pašom Skopljakom krenula je ka Šapcu sa namerom da potpuno uguši ustanak. Turaka je bilo između 20.000 i 40.000, uz moćnu artiljeriju i konjicu. Nasuprot njih stajao je Karađorđe Petrović sa svega oko 7.000 do 9.000 srpskih ustanika.
Šta se desilo: Karađorđe je na brdu Mišar podigao genijalan šanac (zemljano utvrđenje) i primenio vrhunsku taktiku. Izdržao je silovite juriše turske konjice, a zatim u pravom trenutku iz šume pustio sakrivenu srpsku konjicu pod vođstvom pop Luke Lazarevića i Cincar Janka.
Ishod: Otomanska vojska je doživela potpuni slom i katastrofalan poraz. Poginuli su najviđenije turske paše i begovi, a ova pobeda je Šabac i Mišar upisala u istoriju kao mesto gde je zadat jedan od najtežih udaraca turskoj sili na Balkanu.
Cerska bitka (1914. godina) – Slom Austrougarske monarhije
Na samom početku Prvog svetskog rata, moćna Austrougarska carevina pokrenula je kaznenu ekspediciju na Srbiju, prelazom preko reka Drine i Save, direktno udarajući na šabački kraj. Bili su modernije opremljeni, brojniji i uvereni u brzu pobedu.
Šta se desilo: Šabac je bio prva linija udara i pretrpeo je stravična razaranja i zločine nad civilima, zbog čega je kasnije dobio orden Ratni krst sa palmom i naziv „Srpski Verden”. Međutim, na planini Cer u zaleđu Šapca, srpska Druga armija pod komandom generala (kasnije vojvode) Stepe Stepanovića dočekala je neprijatelja.
Ishod: U žestokim borbama prsa u prsa, srpska vojska je potpuno razbila austrougarske trupe. To je bila prva saveznička pobeda u celom Prvom svetskom ratu. Austrougarska vojska je u paničnom begu proterana nazad preko Save i Drine, a Šabac je ubrzo oslobođen.
I to nije sve
Šabac je kroz vekove plaćao strašnu cenu svoje slobode, grad je rušen, paljen, a stanovništvo desetkovano. Ipak, osvajači su iz šabačkog kraja uvek odlazili poraženi, ostavljajući iza sebe mit o gradu koji je nemoguće pokoriti kada se brani sloboda. Nažalost, ni danas nije ništa bolje. Šabac je okupiravla velika politička sila koja je u svoje ruke prigrabila sve poluge vlasti, a na štetu građana, verujući da im niko ništa ne može.
Ali, kao što rekoh, zaboravili su da sila u Šapcu ne prolazi.
Mnogo tužni skup
U nedelju, 6, septembra (datum koji treba da ostane zabeležen), „lojalisti“, koje je stranka „obradovala“, funkcijama ili poslom, predvođeni gradonačelnikom i velikom policijskom podrškom, pokušali su da studentima „otmu“ prostor na kojem su oni najavili da će biti i razgovarati sa sugrađanima jer druge mogućnosti nemaju. Ali su se proveli k`o Sulejman-paša na Mišaru i Poćorek na Ceru.
I, zamislite sad kako je to izgledalo. Pet devojčica i dva dečaka uspeli su da odbrane svoj prostor ispred Kulturnog centra i ne dozvole mnogobrojnijoj naprednjačkoj sili da ih odatle pomeri. A skoro stotinu gradskih funkcionera (koje plaćaju svi građani), na čelu sa gradonačelnikom, i onima koji su od stranke dobili neki posao, zaštićeni jakim policijskim snagama, bili su prinuđeni da se povuku stotinak metara dalje, ispred zgrade Gradske uprave i tu pokušaju da na sebe skrenu pažnju i odvrate građane od studentskog štanda.
Međutim, bio je to mnogo tužan skup jer niko od građana nije hteo da im priđe. Naravno, to njima nije ni bilo važno već samo da se slikaju i Kabinetu u Beogradu pošalju lažnu sliku kako su „naudili“ nekolicini mladih ljudi, studentkinja i studenata, budućnosti ove zemlje. A onda su mirno mogli da stoje oko postavljenih štandova, čekajući da prođe vreme i odu svojoj kući. Ili sede na ogradi ispred Gradske uprave, a bogami i fudbal su igrali, pod budnim okom načelnika Mačvanskog okruga, zašićeni šabačkom policijom, što u uniformi što u civilu.
A svi oni koji su tada prošli centralnom pešačkom zonom mogli su da vide da je to bio jedan mnogo tužan skup sumornih lica. I da se uvere da su, to nedeljno veče, studenti pobedili.
Ivan Kovačević
