Zapisi iz pomračene zemlje: „Partizani“ na studentski način
Kao srednjoškolac, 1974, imao sam priliku da, kao statista, učestvujem u snimanji velikog ratnog spektakla, „Partizani“, koji se snimao na autentičnim lokacijama u Šapcu. Američko – jugoslovenska koprodukcija okupila je vrhunske domaće i strane glumce poput: Bate Živojinovića, Olivere Katarine, Roda Tejlora, Adama Vesta… Režija je bila poverena velikom filmskom reditelju, majstoru svog zanata, Stolu Jankoviću, a snimatelj je bio Božidar Miletić.
Nekoliko stotina šabačih srednjoškolaca i građana satima, i danima, je učestvovala u snimanju samo jednog kadra koji je, u filmu, trajao jedva nekoliko sekundi.
Posebno mi je ostala u sećanju scena kolone „zarobljenika“ koja je trčala glavnom ulicom a koja se ponavljala u nedogled. Pretrčimo desetak metera a onda se začuje „stop“! Vraćamo se na početnu poziciju, asistenti ispravljaju samo reditelju znane i vidljive greške, i sve opet ponovo i ponovo… Da poludiš!
E, sad, verovatno se pitate zašto se ovoga sećam. Pa zato što se neka slična, masovna, mnogo komplikovanija scena koja se dogodila, i snimljena, 15. marta prošle godine, kada je vlast upotrebila „zvučni top“ sada pokušava da pripiše da je izvedena u režiji studenata. I to uz obrazloženje da su studenti danima smišljali i pripremali ovu scenu i da su je članovi studentskog obezbeđenja iscenirali.
U ovo se uključilo Više javno tužilaštvo koje je pokrenulo predistražni postupak i istragu koja tretira tvrdnje o upotrebi „zvučnog topa“ kao moguću „unapred dogovorenu simulaciju“ i politički spin. U tom konteksti sprovode se čak i informativni razgovori i pretresi stanova pojedinaca i aktivista koji su govorili o upotrebi zvučnog oružja. U sve ovo uključili su se i prorežimski mediji, na čelu sa RTS, koji na sve načene pokušavaju da ubede onaj deo primitivnog i neobrazovanog srpskog pučanstva da je to moguće i da su sve to studenti smislili i organizovali kako bi izazvali „državni udar“ i srušili vlast u zemlji.
Naravno, onom drugom delu naroda, obrazovanijem, koji misli svojom glavom potpuno je jasno o čemu se u ovom slučaju radi. Međutim, i jedni i drugi ne mogu a da se ne zadive sposobnosti, pa makar i izmišljenoj, mladih ljudi koji su i pored angažovanja svih relevantnih državih institucija iz oblasti bezbednosti: policija, BIA, VBA, uspeli da jednu takvu scenu izvedu bez i jedne probe i to sa ljudima koji pojma nisu imali o tome šta će se dogoditi ali su u tome, igrom slučaja, učestvovali.
Sve u svemu, vlast je ovom naučno-fantastičnom pričom dala sebi još jedan auto gol a studente uzdigla do neba. Pokazujući da su to istinski sposobni mladi ljudi koji mogu da urade sve što hoće i što misle da treba. A kad su već tako sposobni zašto ne bi mogli i da vladaju sopstvenom zemljom.
Najveći kompliment studentima dala je vlast
Međutim, postoji jedna zanimljiva pojava u politici. Kada vlast izgubi poverenje u sopstvenu snagu, počinje da precenjuje snagu svojih protivnika. Ne zato što oni zaista raspolažu natprirodnim sposobnostima, već zato što joj je tako lakše da objasni sopstvene neuspehe.
Poslednjih meseci upravo to gledamo u Srbiji.
Studenti, koji su se organizovali bez partijskih centrala, bez ogromnih budžeta, bez državnog aparata i bez medijske podrške, odjednom su u zvaničnoj verziji događaja postali ljudi koji mogu da isplaniraju operacije dostojne najvećih obaveštajnih službi. Mogu da manipulišu desetinama hiljada ljudi koji unapred ne znaju šta će se dogoditi. Mogu da režiraju događaje bez ijedne probe. Mogu da kontrolišu masu u deliću sekunde. Mogu da izvedu akciju toliko savršeno da u njoj učestvuju i oni koji nisu ni svesni da su deo navodnog plana.
Ako je verovati toj priči, studenti nisu samo studenti, oni su vrhunski reditelji, scenaristi, psiholozi, logističari, stručnjaci za bezbednost i organizatori kakve ova zemlja nikada nije imala.
Paradoks je očigledan.
Svako ko je ikada organizovao školski izlet, koncert ili sportsko takmičenje zna koliko je teško uskladiti nekoliko desetina ljudi. A ovde se od javnosti očekuje da poveruje kako je moguće u najvećoj tajnosti organizovati desetine hiljada građana, sinhronizovati njihove reakcije i sve to izvesti bez ijednog propusta.
Takva priča više govori o onima koji je plasiraju nego o studentima. Jer kada vlast počne da veruje da grupa mladih ljudi može da nadmudri čitav državni aparat, onda ona zapravo priznaje koliko se te mladosti plaši.
Ne plaši se ona njihovih godina. Ne plaši se ni njihovih protesta. Plaši se njihove sposobnosti da se organizuju bez nje. Da razmišljaju svojom glavom. Da jedni drugima veruju više nego državnoj propagandi. Da pokažu kako je moguće okupiti desetine hiljada ljudi bez autobusa, dnevnica, sendviča i partijskih spiskova.
To je ono što najviše boli svaki autoritarni sistem. Jer autoritarna vlast počiva na uverenju da obični ljudi sami nisu sposobni ni za šta ozbiljno. Da im je uvek potreban vođa koji će misliti umesto njih. Kada se pojavi generacija koja pokazuje da može sama da organizuje proteste, akcije, humanitarne aktivnosti, blokade, redarsku službu i komunikaciju, tada se ruši jedna od osnovnih pretpostavki na kojoj takav sistem počiva.
Zato nije slučajno što se studentima pripisuju gotovo neverovatne moći. To nije optužba, to je priznanje. Priznanje da je vlast shvatila kako je pred sobom dobila generaciju koja ume ono što ona više ne ume, da okupi ljude oko ideje, a ne oko interesa.
Možda je upravo zato najveća greška vlasti što je, pokušavajući da ih predstavi kao prevarante i manipulatore, od njih napravila simbol sposobnosti. Jer ako su studenti zaista toliko organizovani, toliko pametni i toliko efikasni kako ih predstavljaju oni koji ih optužuju, onda se sasvim prirodno nameće pitanje: Ako mogu da izvedu ono za šta ih optužuju, zašto jednog dana ne bi mogli i da vode ovu zemlju bolje od onih koji ih se danas toliko plaše?
Čega se vlast zapravo plaši?
Vlast koja svoje protivnike predstavlja kao svemoćne, zapravo priznaje sopstvenu nemoć. A vlast koja se najviše plaši studenata, možda se ne plaši njihove današnje snage, već činjenice da u njima vidi ljude koji će sutra umeti da rade ono što ona više ne ume, da vode državu zbog građana, a ne zbog sebe.
Ivan Kovačević
Naslovna foto: Screenshot/X/Biljana Lukić
