Sloganu „Srbija pobeđuje“ gramatički beskrajno nedostaje objekat. On se verovatno, po mišljenju mudrih autora, podrazumeva. Ipak ima i onih kojima nije jasno koga to Srbija pobeđuje?! Sa kim se bori, u toj poruci?! I koga pobeđuje?! Jer Srbija je država! Koju drugu državu, ili njene predstavnike mi to pobeđujemo ?! Nije nam poznato. Da li su to Česi, Mađari, ili Amerikanci?!
Thank you for reading this post, don't forget to subscribe!Često čujemo kako je lako pobediti druge, a teško, najteže, pobediti sebe. U potpunosti se slažem sa tom konstatacijom. Možda to država Srbija samu sebe pobeđuje. Ali opet nešto mnogo nedostaje. Da li pobeđuje svoj ponos, dostojanstvo i poštenje, ili neke druge svoje karakteristike? Nerad, korupciju i mržnju i progon neistomišljenika. Mnogo je toga što bi Srbija mogla promeniti, boreći se sama sa sobom. I dobrog i lošeg. Mislim da trenutno Srbija pobeđuje svoje dobre odlike, što nije za pohvalu i slogan.
Obe reči iz slogana, i Srbija i pobeda, su nam drage. Ostalo nije važno. Kao u onom vicu, čiji sadržaj ne znamo baš tačno, ali je Srbin na kraju ispao najpametniji.
Ako mislite da niko ne zna o čemu se radi, grešite. Ovde je Srbija, pogrešno i sasvim neopravdano, izjednačena sa svojim trenutnim vladarima i njihovim simpatizerima. Nije zgoreg podsetiti se šta o vladanju i vladarima misle i pišu neki mudri ljudi.
“Za nerazumne je bolje da se njima vlada, nego da oni vladaju.”
Demokrit
“Vladanje zastrašivanjem je očajno i poslednje sredstvo u rukama nemoćnih vladara jedne zemlje.”
Nikolaj Velimirović
Dakle, poruka je da oni pobeđuju ostale. Mislim da se Srbija ni u kom slučaju, pa ni ovom sloganu, ne može izjednačiti sa svojim vladarima i njihovim simpatizerima. Ni prošlim, ni sadašnjim, ni budućim.Ma kakvi oni bili. U pitanju je, kako kaže Blašević, samo jeftin trik. Koji valjda ne prolazi kod mnogih poštenih i inteligentnih ljudi. Barem se tome nadaju svi koji Srbiji žele bolju budućnost.
Beskraj
Suncokret zreo, zajedno crn i žut. Ravan i napušten seoski put. Široka reka, pogled, jedan osmeh smeo. Mir i leptir, ljubičasti cvet. Tad tvoj je beskraj, taj čudesan svet, svečan i veseo, baš ceo.
Bluz
Enigme neizgovorenog. Tišina i divlje patke što zadovoljno plivaju između tek procvetalih belih likvanja.
Daleko
Kad u snovima dodirneš jedno rame, meko. Setiš se zaljubljenih staza, potoka, dame i kako su zagonetnu ljubav budile šumske ciklame. Pa otploviš morima, brodovima, negde daleko.
Jednom
Jednom sam bio vetar u kosi, pesma, i kap kiše na njenom licu. Barem sam to poželeo tog davnog jutra koje osim toga nije obećavalo ništa značajno.
Jutro
Tih nekoliko reči što čuvaju tišine boja. Most nad rekom i u jutru mekom usnula želja tvoja. Skrivena, jedina.
Krugovi
Kiša, bluz i moje misli o tebi vrtele se u krug. Naš ceo je svet, tad sve smo hteli. Gledao nas zbunjeno, zaljubljene, jedan poklonjen cvet, beli.
