(ili konačno poštenje u politici)
Postoji jedna duboka nepravda u našem društvu o kojoj se uporno ćuti: građanima se i dalje ne dozvoljava da slobodno prodaju svoje glasove. U vremenu kada se prodaje sve: rad, vreme, pažnja, podaci, dostojanstvo u ratama, upravo je glas ostao zarobljen u nekoj zastareloj romantičnoj ideji da „ima vrednost sam po sebi“.
To je, priznaćete, krajnje neefikasno.
Zamislite samo koliko bi naš politički sistem bio zdraviji kada bismo konačno ukinuli licemerje i priznali očigledno: da ljudi već sada glasaju iz interesa. Razlika je samo u tome što je taj interes nepouzdan, zamagljen, često zasnovan na emocijama, obećanjima i televizijskim nastupima. Zar ne bi bilo poštenije da se sve to svede na jednu jednostavnu kategoriju? Cenu.
Jer cena ne laže.
Umesto besmislenih kampanja, mitinga i praznih parola, imali bismo jasan sistem: ko nudi više — dobija više. Građanin bi konačno bio oslobođen tereta „razmišljanja“ i „odgovornosti“ i mogao bi da se posveti onome što zaista ume, odnosno racionalnom izboru najbolje ponude.
Demokratija bi prestala da bude haotična rasprava i postala bi uređeno tržište. Tišina bi se vratila u javni prostor, a cenovnici u domove.
Posebno bi korist imali najugroženiji. Danas siromašan čovek ima samo svoj glas. Ali ne može ništa sa njim. Sutra, na slobodnom tržištu glasa, on bi taj glas mogao da pretvori u konkretnu vrednost: novac, vaučer, paket osnovnih namirnica ili, za one ambicioznije, ugovor na određeno vreme.
Konačno bi politika počela da rešava stvarne probleme.
Kritičari će, naravno, reći da bi u takvom sistemu bogati kupovali izbore. Ali to je naivan strah. Bogati već imaju novac. Zašto bi im trebala vlast? Mnogo je logičnije pretpostaviti da bi novac, suočen sa tržišnom konkurencijom, postao disciplinovan. Ako jedan bogataš ponudi 20 evra po glasu, drugi će morati 25. Ako drugi ponudi 25, treći će 30.
Tako bi, kroz zdravu konkurenciju, građani konačno osetili blagodeti ekonomskog rasta. Direktno, na dan izbora.
Posebno treba pohvaliti transparentnost ovakvog sistema. Umesto da se glasovi kupuju u mraku, po selima i kancelarijama, sve bi bilo javno: platforme, ponude, uslovi. Mogli bismo čak imati i aplikaciju, recimo „Moj glas, moja cena“, gde bi svaki građanin u realnom vremenu pratio kretanje tržišta i donosio informisane odluke.
To bi bio pravi digitalni iskorak.
Naravno, pojaviće se i tehnička pitanja. Kako obezbediti da kupac dobije ono što je platio? Kako garantovati da glas zaista ode tamo gde treba? Ali to su izazovi koji su već rešeni u drugim oblastima. Od dostave paketa do onlajn plaćanja. Ako možemo da pratimo gde nam je stigla pica, zašto ne bismo mogli da pratimo gde je otišao naš glas?
Tajnost glasanja, kako je danas shvatamo, samo je prepreka razvoju.
Još jedan prigovor odnosi se na dugoročne posledice. Kažu: šta ako ljudi, prodajući glasove, na kraju izaberu vlast koja će im pogoršati život? Ali to je već njihov izbor. Tržište ne poznaje greške. Samo lekcije. Ako neko danas proda glas za 20 evra, a sutra shvati da je izgubio mnogo više, sledeći put će tražiti 40.
Tako se gradi politička zrelost.
U krajnjoj liniji, tržište glasa ima jednu nepobitnu prednost: ono ukida iluziju. Više ne bismo živeli u uverenju da glasamo „za ideje“, „za budućnost“ ili „za opšte dobro“. Glasali bismo za cenu i konačno bismo znali na čemu smo.
A možda je to i najveći strah protivnika ove ideje: ne da će društvo propasti, već da će postati previše jasno kako zaista funkcioniše.
Jer kada se sve stavi na sto, kada svaka vrednost dobije svoju cenu, kada svaka odluka postane transakcija, onda više nema prostora za priče.
Ostaje samo račun.
I neko mora da ga plati.