Neveni C.
„Realnost je precenjena. Ponekad ljudi samo žele da pobegnu u nešto što im zvuči nemoguće, kao da nikad ne bi moglo da se desi u stvarnom životu“ (Kolin Huver, „Posrnula žena“)
U ovdašnjim mračnim političkim i izvitoperenim klimatskim neprilikama dogodi se na invidualnom planu i ponešto predivno, božanstveno, neponovljivo. Za nezaborav, za pamćenje.
Inače, citata i tekstova o sećanju je bezbroj. Od Paula Kuelja, Arundati Roj, Meše Selimovića, Laze K. Lazarevića do Federika Felinija, Halida Bešlića, Jure Stublića….
Nekada sam pristajao uz stav Vudi Alena da je „sećanje ono što čini život vrednim sećanja“. Pa sam kasnije pročitao definiciju Milana Kundere, prema kojoj je, „sećanje oblik zaborava“. Meni se, pak, čini da je sećanje možda nešto najteže, najteskobnije u bivstovanju jednog čoveka. Jer, sećanje na ružno, tragično, tužno, neuspešno – jeste mentalno oživljavanje svega toga, nanovo proživljavanje bola. Opet, ‘vraćanje“ na lepo, veselo, bezbrižno – ukazuje da je tô i takvo nepovratno prošlo. Pa smo zbog toga danas – spram onog minulog – duboko setni, ako ne i nesrećni.
Neko će restrospektivno zaključiti da njegov život nije uopšte ni bio vredan življenja, neko – apsolutno obrnuto. Malo ko je sposoban da se, zagledan u budućnost, bar na kraju puta oslobodi makar pojedinih sećanja. Dakako, množini ljudi samo uspomene preostaju. Nostalgija lišena sutrašnjice.
Sve u svemu, biće da je, u suštini, sećanje odraz ljudske slabosti, svesno ili nesvesno prizivanje onoga što je bilo, pokušaj svojevrsnog udaljavanja od stvarnosti kojom nismo zadovoljni, koja nas muči.
Nego, da se okrenem sebi. Život u odsustvu Nje,Tebe. Život bez Tebe. Moj se već primakao ivici, dok Ti, Ti si tek pred njegovim ključnim raskrsnicama. Bez mene. Govorili su: „oni nisu par – ni po izgledu, ni po godinama, ni po poreklu, ni po obrazovanju…“ A moj anđeo i ja smo, kao u inat, jedan predivan period bili nerazdvojni, i na nebu, i na zemlji. Pa i u moru i njegovim obalama, na suncu i sa svetlošću koja je iz nas zračila. Nije se moglo poreći da sijamo prolepšani jedno uz drugo. Srodne duše. Desila nam se – i nastavlja se!? – umetnost ljubavi koja, razbokorena, buja u nama. Posebno u dugim šetnjama rečnim kejovima i lungomare, u opuštenim razgovorima, na putovanjima, u automobilu, u restoranima, u igranju sa psima, u našim kućnim raznovrsnim obedima, pri slušanju muzike, tokom šaljivih šahovskih partija ili kartanja („u oblačenje“!), na žurkama i drugim okupljanjima, u snabdevanju, kupovinama – a naročito u zagrljajima ukrašenim pojupcima, svekolikom nežnošću. Doduše i sada smo, iako oboje sami, na neki način skupa – u mislima, porukama, objavama, telefonski, kakad i telepatski, na fotografijama, možda zaostali i u ne malom broju tuđih očiju, u njihovim glavama.
Uprkos svemu, obećali smo jedno drugom da ćemo se voleti večno – i ne prestajemo! Van Nas, preda mnom ogromna šupljina, neupotrebljiva sloboda, tupa ravnodušnost. Zavaravam se čitanjem lepe književnosti i gledanjem filmova. I napišem tek po koju rečenicu, pasus, stranicu. Nadam se da ću tako konačno shvatiti šta nas je to fizički rastavilo, započeti raj nam uskratilo. Da taj uvid bude zakasnelo otrežnjenje, mala uteha, tanka obloga za nezaceljenu ranu, surogat zaTebe pored mene. Za Nas.
„Nemoj nikada dozvoliti da ti zaljubljenost pomuti sposobnost da zaštitiš sebe“ (Megi O’ Farel, „Kada si otišao“). Da li je u tome ključ našeg razdvajanja? Da – mnogi, porodično nam bliski, maltene svi, bili su protiv te veze, protiv naše, rame uz rame, (i) planirano ozvaničene budućnosti pod istim krovom. Nije isključeno da je baš tô bilo odlučujuće za okončanje ove veličanstvene zbiljske bajke iz snova, a na javi – za raskid naše veridbe. Možda donekle i moja, naša malodušnost, manjak smelosti?! I tako, boj/rim se da ne završim u kolicima sećanja.
Ipak, one i onakve slike, prisne, iznenada dođu, „probiju“ me i probadaju nemilosrdno. Uostalom, uobražavam, čak sam bezmalo siguran da je naš odnos jedinstven, neuporediv.
„Verujem da je umetnik tek snažno sećanje koje kroz određena iskustva ne može da teče po sopstvenom nahođenju u stranu…..“ (Liza Halidej, „Asimetrija“)
(Ovaj tekst je odlomak iz novele u nastajanju, „Neponovljivo“)
Zoran R.Tomić
