Šapčani na poprištu Bitke na Legetu

TREĆI OVOGODIŠNjI IZLET DRUŠTVA PRIJATELjA HILANDARA

U Šašincima, vojvođanskom selu u Sremskom okrugu, 37 članova šabačkog Društva prijatelja Hilandara 20. juna prisustvovalo je istorijskom času kakav redovno školovanje ne poznaje. U lepoj pravoslavnoj crkvi, posvećenoj Silasku svetog Duha i ukrašenoj freskama i veličanstvenim ikonostasom, nakon pristupanja ikonama Šapčanima se obratio sveštenik i predstavio svetinju čiji je starešina i koja je spomenik kulture od velikog značaja. Detaljnu priču o ratnom poprištu na „Polju Leget“, potom, čuli su od 90-godišnjeg istoričara dr Radovana Srdića. Autor knjige „Bitka na Legetu 1914.“ oživeo je stradalnu borbu na Čevrntiji, koju je Stevan Jakovljević opisao u „Srpskoj trilogiji“ a Danko Popović u „Knjizi o Milutinu“.

Bitka na Legetu izučava se na vojnim akademijama, a u Prvom svetskom ratu bila je deo Sremske ofanzive. Petnaestak dana nakon slavne pobede na Ceru, izvojevanoj 24. avgusta 1914. godine, Timočka divizija I poziva i austrougarska 29. divizija sukobile su se 5. i 6. septembra. Naređenje o forsiranju Save istočno od Mačvanske Mitrovice, kod Čevrntije, kasno je stiglo pa je i akcija kasnila a pratio ju je i niz drugih nesrećnih okolnosti. Kada je pontonima prebačeno šest bataljona i jedna poljska baterija sa tri topa, komandant divizije neredio je da se postavi pontonski most kako bi se prebacivanje ubrzalo. Trupe već prebačene na levu obalu Save ugrozio je pogrešan proračun dužine i broja neophodnih pontona, jer srpska vojska nije mogla da se povuče a neprijatelj je na tom prostoru imao 30 bataljona, 5 eskadrona i 12 baterija.

Timočani su se na Legetu našli u obruču, ali su se borili do poslednjeg metka. Istorijski izvori svedoče da je tada iz stroja izbačeno više od 6.000 srpskih vojnika i oficira, a 92. puk i 57. neprijateljska brigada odlikovani su Viteškim krstom vojnog ordena Marije Terezije! Imena mnogih starešina Timočke divizije I poziva pod kupolom šašinačke crkve pomenuo je dr Srdić, i omogućio Hilandarcima iz Šapca da se poklone njihovim senima. Setio se i da je – davno – na istu temu govorio i pred učenicama šabačke Medicinske škole, koje je doveo dr Marko Marković, pa je zamolio da se i njemu oda pošta. Predsednik Društva prijatelja Hilandara Veroljub Ilić, potom, dr Srdiću je uručio svoju knjigu „Putevima vere u Boga i Srpstva“.

Iz lepe šašinačke crkve Šapčani su se uputili na Polje Laget, kako bi na spomenik na obali Save položili cveće i poklonili se stradalim Timočanima. Do cilja bi teško stigli da ih nije predvodio predsednik Boračke organizacije Šašinaca, jer je put do stratišta neobeležen a kolovoza gotovo da i nema. Korov i osušeni venci dočekali ih na prostoru prekrivenom topolama, a zapušteno stratište peklo je sunce i svojim zracima širilo tugu zbog nemara prema onima koji su za slobodu otadžbine dali najvrednije što su imali. Svima njima Tomislav Vrhovac upalio je voštanicu a Veroljub Ilić postavio cveće. A potpisnik ovih redova, suočen sa činjenicom da se potomci samo prigodama sećaju predaka, u mislima je oživeo herojstvo sanitetskog majora Milivoja Petrovića, praunuka Hajduk-Veljkovog, koji je – kada je pontonski most na Savi pukao – pukovsku zastavu umotao oko sebe i spasao je plivajući do druge obale!

Sa stradalnog Legeta, danas Polja zaborava, Šapčani su otišli u Rakovac. Veliki i lepi stari manastir, smešten uz Rakovački potok u podnožju severnog dela Fruške gore, od pogleda štite konaci koji ga opasuju. Krajem 15. veka ime mu pozajmio ktitor Raka Milošević, komornik despota Jovana Brankovića. On je svetinju posvećenu sv. Kozmi i Damjanu podigao na mestu gde je ubio jelena. Predanje kaže i da je od 16. veka tu bio prepisivački centar, u kojem je 1700. prepisan „Dušanov zakonik“ a 14 godina kasnije „Rakovački srbljak“ – bogoslužbena knjiga neprocenjive vrednosti.

Istorija svedoči i da je više puta razarani i pljačkani Rakovac bio dom desetine poznatih duhovnika, pa i Pavla Nenadovića i Josifa Šakabente. U Drugom svetskom ratu ostao je bez crkvene kupole, a visoki barokni zvonik Nemci su bombardovali kada su saznali da je u kripti podno njega partizanska štamparija. Manastirski život se rasplamsao tokom sedamdesetih godina prošlog veka: tada su ostaci freskopisa konzervirani, izgrađeni konaci i zvonik, a biblioteka opet otvorena. Mesto mira, istorije i duhovnosti danas se ponosi i kao relikviju čuva autentičan tron sa ikonom Bogorodice Odigitrije, koji je nakon pola veka 2007. vraćen iz Zagreba.

Iz rakovačke svetinje, čija crkva čeka ikonopisce a kompleks ispunjava građevinski materijal, šabački Hilandarci otišli su u ženski manastir Beočin. Nema pouzdanih podataka kada je u istoimenom selu podignut na obodu Fruške gore, a prvi pisani trag o njemu čuva turski akt iz 1566/67. godine. Zna se i da je stradao u austro-turskom ratu i da su ga 1697. obnovili monasi koji su u Velikoj seobi Srba izbegli iz manastira Rača. Račani su 1708. podigli i privremenu drvenu crkvu, a 1734. hram je dobio današnji izgled.

Beočinski manastirski kompleks krasi park, mala kopija versajskog, čiju je lepotu teško opisati. Ispunjen je cvećem svih vrsta i boja, a sestrinstvo ga posvećeno održava i neguje. Krase ga i tri crkve, a u najstarijoj se čuva Čudotvorna ikona Bogomajke i kivot sv. episkopa Varnave (Nastića) koji se u Beočinu upokojio (1964). Goste iz Šapca monahinja je upoznala sa istorijom manastira i uputila ih da se poklone i sremskom romantičarskom pesniku i lekaru Jovanu Grčiću Milenku (1846-1875). Naslednik Branka Radičevića u manastirskom miru lečio se od tuberkuloze, a imao je samo 29 godina kada je sahranjen uz zapadni crkveni zid. Na njegovom nadgrobnom spomen-obeležju vekuju Zmajeve reči: „Gora ti čuva telo, a spomen Srpstvo celo“.

Ženski manastir Petkovica na jugozapadnom delu Fruške gore, posvećen sv. Petki Paraskevi i smešten između sela Divoš i Šašinci, bio je sledeći na hodočasnoj ruti šabačkih Hilandaraca. Svetinja Eparhije sremske i Sremske Mitrovice, nepokretno je kulturno dobro i spomenik kulture od izuzetnog značaja. Predanje kaže da ju je u 16. veku obnovila despotica Jelena, udovica Stefana Štiljanovića. U tursko doba je zapustela, a kada je mitrovački Sinan-beg 1650. namerio da je sruši bratstvo ju je otkupilo. Pisani trag o tome čuva akt o otkupu, iz 1566/67. godine, a zna se i da je na predlog patrijarha Arsenija Čarnojevića obnovljena zalaganjem monaha manastira Žiča.

Pretpostavlja se da je Petkovica uvek bila metoh Šišatovca. Njen hram je autentičan, a drveni zvonik zamenjen je zidanim u drugoj polovini 18. veka. Freskopis, 1588. urađen trudom igumana Akakija, teško je nagrižen vlagom. Monahinja je međutim predstavila sve ikone i Šapčane znalački „provela“ kroz biblijsko vreme. U trpezariji, potom, posluženi su vodom sa izvora sv. Petke, kafom i rakijom, a od igumanije Antonine primili su blagoslov i korisne verske i životne pouke.

Poslednja tačka junskog putovanja šabačkih Hilandaraca bio je Specijalni rezervat prirode Zasavica. Carstvo mangulica, danas sasvim okrenuto turizmu, ponudilo je pogled na divlje konje i magarce na udaljenim pašnjacima. Vožnja katamarenom po rečici Zasavici izostala je, ali je alternativa bio „safari“ vožnja u otvorenom minibusu. U ponudi su bili i kozmetički proizvodi koji čuvaju mladost, mleko magarice koje leči bronhitis, i sir – naskuplji na svetu – koji se zbog cene od 1.300 evra po kilogramu pakuje u posudice od 50 grama. Gladni su birali između gulaša od mangulice i roštilja, a ljubitelji prirode uživali u zelenilu i miru Zasavice. Uživali su i u pogledu na fontanu pokrivenu žutim lokvanjima iz koje umesto dabra iskače Nesi, iako to mitsko čudovište ne živi u Mačvi nego u jezeru u Severnoj Škotskoj.

Živana Vojinović