Bardan i Đulestina udale su se za dvojicu Srba koji žive u brdovitom selu Zaovine na obroncoima Tare, gde im je, kažu, lepo, a jedino im smeta sneg, kojeg u Tirani nema
Dolazeći pešice u Zaovine dan je bio prohladan, sneg je padao, bilo ga je oko 40 santimetara visine. Idući uzbrdo skoro zavejanim putem sustigao sam 75. godišnjeg Damnjana Petrovića. U razgovoru sa njim reko sam mu da sam novinar i idem u Zaovine da pišem o alabankama snajkama, i da saznam kako su ih momci iz Zaovina privoleli da se udaju za njih.
Damnjan zastade, povuče dubuko dim iz cigarete, koja je dogorevala u njegovim ustima, pa mi sa osmehom reče: Momci iz brdovtih sela govore da im je teško da pronađu devojke koje bi se udale za njih. Neće one u selu da ostaju, već se udaju za momke koji žive u gradovima ili bliže varoši. Zbog toga se mladići iz ovih sela žene sa Albankama, Ruskinjama i Rumunkama.
Pri dolasku u Zaovine Damnjan mi pokaza kuću Zorana Jelisavčića, koji je oženjen Albankom. Kuća lepa, domaćinska, a pred njom povisok i snažan srednjovečan čovek sa devojčicom koju drži za ruku. Nazvah mu pomoz Bog, i bez odugovlačenja rekoh da pišem za novine o momcima iz sela koji traže devojke za ženidbu, i o devojkama koje neće da se udaju za momke koji žive u brdovitim selima. On me pozva u kuću i po ispijanju kafe sa kojom sam poslužen i koja mi je prijala, Zoran mi otpoče da priča o njegovim poteškoćama koje je imao pri traženju devojke da bi se sa njom oženio.
– Uporno sam u selu Zaovinama i okolnim selima, kao i u selima u susednim opštinama pokušavao da nađem devojku sa kojom bi se oženio. Nije mi to godinama uspvalo, a već sam se približio četrdesetoj. Devojke nisu htele da se udaju za momke sa sela, a meni se nije išlo odavde.
Sreća mi se, napokon nasmešila. Preko poznanice iz Užica upoznao sam Albanku Matu, koja se ranije udala u okolini Sjenice, a ova je odmah uspostavila kontakt sa albanskom porodicom Ljalja iz Tirane. Posle toga, sve je išlo uobičajnim tokom. Zajedno sa Martom i njenim mužem nekoliko puta sam išao u Tiranu i tamo sam upoznao Bardu Ljalja, a potom smo se verili. I s njom sam se venčao i sada imamo kćerkicu Ivu.
Zoranova majka Milena kaže da njezionoj sreći nije bilo kraja kada su joj javili da joj se sin verio.
– Bilo je i suza radosnica. Nije mi uopšte bilo važno što tada ona nije znala ni jednu reč srpskog jezika. I što ćemo se teško sporazumevati – kaže ona.
Barda je međutim, veoma brzo, s lakoćom, naučila srpski jezik. Sada se sa svekrvom dobro sporazumeva, a i maloj Ivi se obraća na srpskom. Albanski koristi samo u telefonskim kontakima sa roditeljima i familijom u Tirani i sa braćom koja žive u Grčkoj.
Barda ističe da je u Srbiji veoma lepo, da se dobro snašla, zadovoljna je i srećna, jedino što još nije navikla na veliki sneg koji tokom zime ponekad zaveje sela, jer ga u Tirani nema. Sneg je i minulih dana na obroncima Tare padao i ima ga podosta.
– Veoma sam zadovoljna brakom sa Zoranom. On i njegovi ukućani su veoma pažljivi prema meni, nastoje da mi pomognu da što bolje naučim srpski jezik i da se prilagodim životu u brdovitom selu Zaovinama, gde je lepo i svi lepo žive – kaže Barda.
– Što mi je Albanka supruga, i ja sam zadovoljan. Ona je veoma vredna, ne libi se posla, ma kakav bio. Nesebična je i voli svakom da pomogne. Osim toga, dobra je majka, našu kćerkicu Ivu odgaja baš kako treba. Nisam pogrešio što sam se sa njom oženio – kaže osmhujući se Zoran.
Barda je svojim dolaskom u Zaovine utrla put još nekim Albankama koje su se udale u ovom kraju. U komšiluk je dovela svoju mlađu sestru Đulistanu, koja se udala za Sašu Milekića. Venčali su se u crkvi po srpskim običajima, i imaju kćerku Svetlanu. Sestre se sada često druže, nisu više usamnjene, a skoro svakodnevno se čuju i sa njihovom rođakom Diljorijom, udatom za Vladu Savića u selu Kostojevićima kod Bajine Bašte.
Miladin Mališić