Ako hoćemo u EU, hoćemo i subvencije kao u EU
Radovan Stanković, poljoprivrednik iz Belotića, živi sa suprugom, troje dece, ocem i majkom, na svom imanju. Iako ima veliko imanje- 16 hektara i još sedam hektara pod zakup, najviše je orijentisan na stočarstvo. Ima 32 bika, nešto ovaca, oko dve stotine svinja, a leti hrani i do 350. U bašti uzgaja paprike, bostan i krompir. Kao iskusan stočar u porodici sa dugom tradicijom bavljenja poljoprivredom, oseća teret loše otkupne cene svinja koja nanosi gubitke svima koji se bave tim poslom. Stočarstvo zahteva velika ulaganja i onaj ko se u to upusti ne može mnogo da kalkuliše, već mora da održava proizvodnju, bez obzira na tržište, i nada se najboljem.
-Sad je cena 130 dinara kilogram, a mene proizvodnja po svinčetu košta 145 dinara. Sa 200 svinja, na svakoj imam gubitak od 15 dinara u startu. Najniža cena svinje ne bi trebala da bude ispod 150 dinara, da bih samo poklopio uloženo i eventualno malo zaradio. Letos, u avgustu bile su i 170 dinara, tad sam malo zaradio. Kad se izravna sa gubicima na oborenoj ceni, negde dođem na nulu- ističe on i smatra da bi najbolje bilo da država odredi fiksnu cenu, jer bi se tako umanjila neizvesnost, a on bi znao koliko da uloži i koliko će na kraju prihodovati.
Prema njegovom mišljenju, neshvatljivo je da se cena obara i za 40 dinara u roku od najviše dve nedelje.
-Prošle godine u februaru, protestovali smo jer je cena svinja spala na 115 dinara. Onda su podigli cenu. Tako nam rade stalno, nema zakonske regulative u državi, čim oni za 10-15 dana obore cenu za 40 dinara. Realna cena je 170- 180 dinara, na tu proizvodnju da imamo zaradu makar dve-tri hiljade dinara po svinčetu. Država neće da odredi garantovanu cenu, da nam poklapa troškove, da ne budemo na gubitku. Sumnjam da će se to kod nas ikada dogoditi. Možda, kada bismo se mi stočari bolje organizovali, ali nekako nismo ujedinjeni kad treba. Kad je skup u Bogatiću, mi idemo sami i bude nas svega dvadesetak i to većih odgajivača. One koji imaju deset- dvadeset grla to ne interesuje. Trebalo bi animirati ljude, da živnu i prepoznaju svoj interes u udruživanju, kako bi nam svima bilo bolje- smatra Radovan.
Problem je, kaže, i što je država dala previše slobode velikim klaničarima. Domaća proizvodnja je omalovažena uvozom iz Hrvatske i Mađarske, gde žive svinje, kako kaže, navodno plaćaju jedan evro. Mađari, međutim, imaju subvenciju od 30 evra po svinčetu i dosta jefitniju hranu nego mi. Sojina sačma, glavni sastojak za ishranu svinja, kod nas košta 65 dinara, a u Evropskoj uniji je duplo jeftinija. Srbija ima najskuplju sojinu sačmu u Evropi. Iako ne bi trebalo da iznosi više od 40 dinara, ona će, smatra Radovan, sledeće godine dostići cenu i do 80 dinara. Sa duplo jefitnijom cenom sojine sačme, i kod nas bi cena svinčeta od 120 dinara bila prihvatljiva. Cenu kukuruza manje- više diktira tržište, ali je prihvatljiva. Sa prošlogodišnjih 16 popela se na 19 dinara i ne predstavlja veliko opterećenje za budžet.
-Dokupljujem hranu za stoku. Prošle godine sam podmirio kukuruz, ali je bila rodna godina, jer je prinos bio do 13 tona zrna, a ove godine sam imao skoro upola manje- sedam tona i odmah sam morao da dokupljujem. A cena stoke ista i prošle i ove godine, tako da sam u minusu. Moram da dam blizu milion dinara za kukuruz – priča Radovan.
Subvencijama nije zadovoljan, pogotovo za svinjarstvo. U Evropskoj uniji su subvencije od 30 do 50 evra po svinčetu, dok naši seljaci dobijaju svega hiljadu dinara. Sa cenom od 130 dinara, bilo bi dobro da dobiju subvenciju 30 evra. Za uhranjenih 500 svinja godišnje, tako bi imao 15 hiljada evra zarade. Smatra da država mora povećati subvencije, jer nijedan seljak ne želi da hrani uzalud, ako nema baš nikakvu računicu. On lično održava proizvodnju, jer, ako jedne godine ne kupi junad i prasad, novac lako iščezne, jer se pare brzo potroše.
Uvek je lepo kad čovek nakon velikog truda i zalaganja ubira plodove svog rada. Retko seljaku, priča Rade, pretekne, jer on kad zaradi gleda ponovo da ulaže, unapređuje proizvodnju, sređuje kuću, namenske objekte. Ipak, to unosi živost i poseban entuzijazam u domaćinstvo i cela porodica bude na nogama. Na ogromnom imanju Radovan radi sam, a pomaže mu i vremešni otac. Iako ne može bez štapa, obavlja sve poslove traktorom, pomaže sinu s jeseni u oranju, a leti pokosi detelinu. Sve ostalo pada na Radovanova pleća. U sezoni uvek angažuje dodatnu pomoć, jer su deca isuviše mala- najstarija ćerka je sedmi razred, mlađa četvrti i sin naslednik još uvek ide u predškolsko. Ipak, već sad ga privlače mašine i od tate je tražio da mu kupi kombajn. Slab na svog mezimca, obećao mu je i to. Iako, kaže, od silnog posla, nema kad ni da ga vozi. Treba mu čovek od poverenja koji će to da radi umesto njega. Pored toga, ima i tri traktora. Održavanje je skupo, a država ništa ne kreditira. Ne možemo daleko dogurati, ako po njivama budemo vozili traktore stare po 25- 30 godina, smatra Radovan.
-Dok me zdravlje služi i dok god budem na nogama, ja ću raditi sve poslove. Naporan rad ostavlja posledice, pa sam prošle godine mesec i po dana ležao u krevetu zbog diskus hernije. Šta će moje sin raditi kad odraste, ja ne znam. Ne bih voleo da radi ovo što ja radim, bolje neka uči školu. Razmišljao sam da smanjim obim posla, mada mi i supruga dosta pomaže, naročito oko stoke, pa ćemo videti dokle ćemo izdržati. Život na selu i ovolikom imanju podrazumeva težak i naporan rad. Preko zime imamo malo više vremena za odmor. Sad ne ustajem toliko rano. Leti, u sezoni, radimo od ranog jutra, pa sve dok se vidi. I tako svaki dan. Crveno slovo, to što nam je Bog dao, poštujemo – zaključuje Radovan.
- Dimitrijević