Medijski krug Srbijom
Iako u Srbiji ima više od dve hiljade medija na prste se mogu izbrojati oni profesionalni. Dugo godina najveći uticaj imala je televizija, ali po skorašnjim istraživanjima taj primat preuzele su društvene mreže, odakle se informiše 60 odsto građana. Štampani mediji gube čitaoce, ne samo zbog svoje tehnologije, nego i zbog pogubnog uticaja tabloida. Ali, i tu se osećaju posledice takvog pristupa, pa su i najtiražniji tabloidi na granici 20.000 primeraka. Inače, ukupni tiraž dnevnih novina je manji od 200.000 primeraka.
Thank you for reading this post, don't forget to subscribe!Tome je doprineo znatan pad poverenje građana u novinartsvo jer očigledno da većina onih koji bi trebalo da istinito, pravovremeno i celovito obaveštavaju javnost o najznačajnijm društvenim pitanjima to ne čine. Postoji zakon koji to nalaže medijima ali u Srbiji nema nadležne institucije da to sankcioniše. Najvidnije je to kod REM-a, regulatornog tela za elektronske medije, koji na tri sednice ne može da izabere ni predsednika, i sve praktično ostaje po starom. Pa tako neće biti ni monitoringa za TV „Informer“, koji je čak raširio svoju mrežu na lokalni nivo, a opet te televizije rade bez dozvole.
Uzgred te televizije, pored ostalog i „Mačva“ u Šapcu ili V/5 u Valjevu produkt su i kapitala još jednog problematičnog medija, tabloida „Alo“. A Savet za štampu registrovao je ne samo kod ovog lista, nego i kod Informera, Kurira, Srpskog telegrafa na stotine ogrešenja o Kodeks novinara. Ali, sve je to učinjeno uz zdušnu podršku državne kase i kase lokalnih zajednica.
Dovoljno je samo uporediti koji su to medijski projekti dobili podršku, a samo u Šapcu konkurs je kasnio dva meseca, a TV „Mačva“ dobila više od šest miliona dinara iako nema ni godinu dana postojanja, niti impresuma, što su osnovni uslovi konkursa.
Oni drugi, profesionalni mediji izopšteni su iz raspodele sredstava, a najgore po novinarstvo da su novinari od integriteta proganjani i šikanirani, često i prebijani, sa monstruoznim prentnjama smrću, čak i njihovim porodicama.
Ovde nema zaštite od nadležnih, pre svega tužioca, a da su čuda još veća tom nasilju pribegava i policija, uz onu poslovičnu ignoraciju nasilnika.
I dok se u demokratskim zemjama itekako vodi računa da građani budu u prilici da svoj glas na izborima daju na osnovu istinitih i validnih informacija učesnika u izborima, ovde u Srbiji toga nema. Čak ni javni servisi, RTS i RTV, nemaju odliku plurlizma, izrazito su navijački naklonjeni vlastima, zapravo jednom čoveku. S druge strane pridužuju se i hajci na studente, kao najjačoj opozicionoj listi.
Primera radi predaji liste „Ujedinjena Srbija“ u Dnevniku 2 bilo je posvećeno više od šest minuta a Studentskoj listi 15 sekundi. Ili, kad predsednik države Vučić gostuje ovde mereno satima. Tako je na početku višestranačja, 1990. godine, čak je i sudija Okružnog suda u Šapcu dolazio u zajendničku redakciju „Glasa Podrinja“ da opomene novinare da nema favorizovanja nijedne liste ili kandidata. Već tada je to bilo narušeno, na primer, kod Mile Štule. A kasnije je to postala redovna praksa, a nikako po Zakonu o informisanju ne bi trebalo.
D.Eraković
