Pregledajući neke stare papire, sveske, rokovnike… Dragan Đuranović je pronašao neke svoje ljubavne pesme napisane u periodu od 1989. do 1992. godine. Pisao ih je planirajući da to budu tekstovi pesama za neku knjigu. Sa setom se setio tog vremena, vremena kada je shvatanje ljubavi bilo sasvim drugačije u odnosu na današnje; vremena kada su tekstovi pesama govorili svoje priče za razliku od većeg dela današnjih tekstova.
Thank you for reading this post, don't forget to subscribe!Zato je odlučio da objavi tih 18. pesama u knjizi (podnaslov: „Neću čak ni uspomene“), dodajući još 12. pesama koje su već objavljivane (podnaslov: „Ljubavi moja“) a koje su napisane u istom periodu od 1989. do 1992. godine, izuzev poslednje pesme u knjizi pod naslovom „Ljubavi moja“ koja je napisana 1997. godine.
Autor se iskreno nada da će se ove pesme dopasti čitaocima.
U recenziji ove knjige Slavica Topić, profesor srpskog jezika i književnosti, napisala je sledeće:
„O ljubavi su govorili mnogi do sada. Ljudi su probali ljubav da opišu i definišu. Ona je stalna tema piscima, slikarima, vajarima i kompozitorima. Iako su razni pokušali da je objasne, ipak je nemoguće dati univerzalnu definiciju, jer je to individualno stanje. Na kraju dana svako od nas ostane nasamo sa svojim srcem i svim usponima i sunovratima kroz koje je prošao.
Zbirka ljubavne lirike „Tekstoteka XX veka“ pomalo evocira popularne pesme iz perioda kada su pesme napisane, a većim delom opisuje duševno putovanje lirskog subjekta. Ciklus počinje priznanjem da ljubav umire uprkos snazi osećanja koja su postojala. U tom tonu pesme nastavljaju da se nižu i grade tematsku celinu. Srušeni su snovi o venčanju, prisutni su samo tuga, čežnja i bol. Rastanak je bolan jer mu je ona bila sve. Suze teku i peku, a naš junak se ne stidi da to prizna zato što je iskreno voleo. Kada je zaljubljen, poverava se i ciganki koju moli da mu gleda u dlan. Pojavljuje se i prsten kao simbol večnosti i vernosti, a vraćen prsten u jednoj od pesama nagoveštava kraj obećanog raja. Žena je lepa kao san, ali često je prevrtljiva i lažljiva. Čak ni proleće ne može da vrati svežinu izneverenom srcu. Prolazi vreme, smenjuju se godišnja doba i devojke, a praznina u duši sve je veća. Sećanja su tu da dodatno muče lirskog subjekta, jer bilo je magično dok je trajalo. Stiče se utisak da je više stradanja nego radosti prisutno u jednom mladom biću koje traga za svojom srodnom dušom.
Poslednja pesma će promeniti sve. Ona je zasijala kao sunce na kraju zbirke. U njoj glavni junak nalazi pravu ljubav. Izgleda kao da je morao da prođe sve poteškoće da bi stigao do cilja. U toku putovanja se prekalio i izgradio svoj karakter, a osim toga i naučio da ceni poklon koji je dobio.
Da li je to sudbina ili nešto drugo? Ne pitamo se više. Zatvaramo knjigu sa osmehom na licu i verom u duši. To nam je sasvim dovoljno.“
NOĆAS PRIZNAJEM
Noćas naša ljubav tiho umire
I ruže na stolu odavno su svele
U tišini nemoj, sebi priznajem
Da kroz ceo život voleo sam tebe
Priznaću ti noćas, jer prošlo je sve
Voleo sam te, bila si mi sve
Odlaziš zauvek i odnosiš sreću
Al te ipak noćas ja prokleti neću
Noćas naša ljubav tiho umire
Najteže je kada sreću smeni tuga
Na mom licu osmeh, a u srcu rana
Jer hteo sam tebe za životnog druga
Noćas naša ljubav tiho umire
Nek u jednu čašu kanu suze dve
Jer uz gorko vino noćas priznajem
Da u mom životu ti si mi bila sve
AKO VRATIŠ PRSTEN
Bacila si sve što sam ti dao
Da me voda odnese za sebe
Al’ ne možeš prevariti srce
Koje želi da budem kraj tebe
Spalila si slike, moja pisma
Da me vetar odnese za sebe
Al’ ne možeš prevariti dušu
Postao sam jedan deo tebe
Rečima si zakopala sreću
Da me večnost odnese za sebe
Al’ sudbinu prevariti nećeš
Suđen sam ti, živeću uz tebe
Ako vratiš prsten biće ti žao
Naša će ljubav nestati sva
Ako vratiš prsten, dobiti ga nećeš
Dva puta ti neću poklanjati ga
NEĆU ČAK NI USPOMENE
Kad je sretoh, davno je to bilo
Sve pred sobom srušilo je vreme
Imala je dugu crnu kosu
I maštala da je pored mene
Sećam se kose njene
Zavoleh je, uzeh je za sebe
Da sve snove ostvarim sa njom
Da zajedno provedemo vreme
Ali ipak dobih samo bol
Bol u srcu svom
Rastasmo se, davno je to bilo
I vreme je učinilo svoje
Nestala je daleko od snova
Nikad više zajedno nas dvoje
Sudbina to je
Da je zovem ne mogu i neću
Srušila je sve snove i sreću
Kad je mogla ostaviti mene
Neću na nju čak ni uspomene
