„Život je komedija za one koje misle, a tragedija za one koji osećaju“ (Pablo Pikaso)
Apsolventska ekskurzija Kijev-Lenjingrad-Moskva krajem 70. godina minulog stoleća prošla je za mene nekako isuviše bledo. Od Beograda do Kijeva, najmračniji dnevni avionski let ikada. Videli smo pistu i aerodromsku zgradu tek kad je naš DC9 dodirnuo tle. I pored dobrog društva, lenjingradskih belih noći, pogleda na Auroru, berjoski, ljubaznih tamošnjih ljudi, arhitekture za pamćenje, dubokog, grandioznog veličanstveno oslikanog metroa, čuvenih muzeja, slavnih spomenika i mostova, mistično gorkog „sovjetskoe šampanjskoe“, širokih bulevara, Kremlja, Lenjinovog mauzoleja, hrama „Vasilija Blaženog“, skromnih taksija, prelepih satova, „zagrcnute“ bogate istorije i neskrivenog niskog društvenog standarda. (Dok se privatno bogatstvo mahom koncetrisalo izvan velikih gradova, po partijskoj ili kriminalnoj liniji.) I mnogo čega drugog neobičnog. U Beograd sam se vratio neispavan i neraspoložen. Ne samo zbog razlike u vremenu.
Uskoro je stigla i jesen. Samo jedan ispit do diplomiranja. Ma ni da otvorim udžbenik. Ravnodušnost, dezorijentisanost. Nekako se „dovukoh“ do novogodišnjih praznika. Vejao je tog 31. decembra mek, gust sneg. Svetleće iglice pri tlu. Bele zavese na povijajućim granama. Da sam onomad bio dete, radovao bih se. Ali, trebalo je od Fakulteta stići u Dom garde gde je nekolicina nas odlučila da ide na doček. Do Slavije stigosmo peške. A onda čekanje na autobus gotovo sat i po. Već smo kasnili. Trebalo je da budemo na dočeku u 20,30. A mi smo tek tada naslućivali da stiže gradski u prevoz. No, samo do zvezdinog stadiona. Dalje se uz Topčidersko brdo nije se moglo nikakvim kolima. I zbog snega, i zbog klizavice. (Možda bi se tuda jedino stari dobri lejland tom neprilikom mogao probiti, ali njegovo doba, u beogradskom autobuskom saobraćaju, beše nepovratno isteklo.) U svečanoj odeći pešice još devedeset minuta uzbrdo, preko „železničke bolnice“, pa niz ulicu Teodora Drajzera. I stigosmo najzad u Dom garde. Mokri, promrzli. Bilo je skoro 23 sata . Da ona nije bila među nama, možda bih se odmah i vratio kući. Stara godina se završavala onako kako me je i pratila. Nezanimljiva i melanholična, problematična. U stvari, baš takav sam i sâm bio. Maša je te večeri bila nekakva potencijalna svetla tačka. Autentična, kao isklesana Konavljanka sa oboda Dubrovnika: nešto jači nos koji odavao njenu snažnu pojavu, izražajnost, tamne oči i kosa, uz male ukusne kikice. Imala je te večeri i neki decentni rajf u kosi, sa sitnim cvetovima ili ne, nisam ubeđen. (Davno beše.) Ili to beše uska, elegantna pletenica oko glave. Porcelansko lice, visoka, tanka, skladno građena. Da kojim slučajem obuče narodnu nošnju i na obraze stavi rumen, mogla bi komotno da zauzme centralno mesto na svakoj razglednici, karakterističnoj blistavoj ilustraciji ženske svežine i milja lepote jadranskog zaleđa. Dražestan i nemaran, pomalo odmahujući pokret ruke kad nešto neće, kada odbija. A tô je činila prilično često, poznavah je neko vreme pre, doduše površno. Šampanj koža, mišićave noge. Struk devojčice, neobuzdane, propinjuće grudi, ipak redovno utegnute. Lakonoga, maestralno spretna. Sitni zubi, jedva ih i vidiš, aristokratske, gosparske usne. Obavezne, mahom „tačkaste“ minđuše. Sićušna, magična rupica na neznatno naglašenoj bradi. Nešto je ipak nedostajalo da bude neodoljivo privlačna. Nepotrebna krutost držanja? Možda (i) boja njenog glasa, ionako je malo govorila. Bilo je u njegovom tonu, u njenom celom obraćanju viška uzdržanosti, čak nesigurnosti. Činilo (mi) se da se trudila da to prikrije. Kulturna, vaspitana, dolična, u celini stišana i smerna. Ni ozbiljna, ni folklorski nasmešena. Na odstojanju. Retko, samo po koja trunčica topline, nije se folirala. A nije bila ni izrazito hladna. Samo oprezna. Prirodno u odbrambenom stavu. I dok se odvijala novogodišnja noć. Maša je već bila određenog partnera izabrala, ili je bila izabrana – ili se za nekog pomno čuvala!? Samo sam bio siguran da joj se niko za stolom nije dopadao. Taj „njen“ – sadašnji ili budući – nesumnjivo ne beše s nama te večeri. Na njenom licu ni tuga, ni napadna veselost. Samo par plesova, nijedan sa mnom. Malo je jela, jedva da je i nazdravila čašom crnog vina koju je – samo jednu! – tom svečarskom prigodom sve vreme pijuckala. Da je htela – da je bila takva (a, opet, možda i ne znadoh kakva je bila u stvari!?) – imala je čime da dodatno skrene pažnju na sebe. Neverovatno, gunđah tada u sebi. Čestitanja u ponoć skoro da se i ne sećam. Jedva sam čekao da se pred jutro preumoran vratim u stan.
Inače, koncentracija i volja da polažem poslednji ispit beše i nadalje – nula! Ima takvih sedmica, pa i meseci. Ništa ti ne polazi za rukom, ništa ti se emocionalno uzvišeno ne događa. Sve ti je okolo beznačajno, sivo. Ravnodušan si, tup. Kao da ništa ne može da te pokrene. Bauljaš u nekom bunilu, depresivan. I shvataš da, osim nekih čisto mehaničkih stvari, u životu ne možeš da napreduješ, da postigneš bilo šta, pogotovo neki uspeh – na silu. Onda prepišeš sebi recept prestrojavanja. Prvenstveno u glavi. Ubediš se da je tako kako je – loše i prazno – samo privremeno, i pripremaš se za novo, bolje. Šetaš se, čitaš, ideš na ma koja javne predstave. Samo da nisi pasivan. I važno je da se ne nerviraš previše. Pripremaš se mentalno, fizički ne miruješ. Kvrcnuće u tebi neki polet, energija. Pre ili kasnije. Nešto će značajno desiti, prenuće te. Tako je i bilo. Ali tek kroz par meseci. Diplomirah, brzo se zaposlih. (Uskoro se ozbiljno i zaljubih.)
Ista matrica bi trebalo da vredi i u tekućem vremenu, i na mikro i makro planu. Ne stajati u mestu. Pametni aktivizam. Ako se možda još sunce nije pojavilo iza sledećeg „ugla“ kome (bi trebalo da ) hitaš, verovatno tamo ima bar manje oblaka, magla je onde zasigurno ređa. Stoga – krenimo. Uz celovito racionalno i vizionarsko sagledavanje „za“ i „protiv“ određene staze, uzimajući u obzir i emocije (ali ne na prvom mestu!) – hajde da se odlučimo za naredne neophodne korake. Jasno i dosledno: i individualno i društveno, ekonomski i politički. Jer, ako ne presečeš, ako ne presečemo – zasigurno smo omanuli.
- S. Možda sam ranije previše čitao psihoterapeutska štiva Irvina D. Jaloma, ali evo jednog saveta koji ipak nije njegov: Kada vam čini da umirete – u bilo kom obliku, stavrno ili u prenosnom smislu – recite sebi „ne“, tô (ti) je pogrešan utisak. Nego, u stvari – ozdravljaš! Verujte u to. I svaki put ćete biti u pravu, osim u jednom, poslednjem slučaju. A tô tada već nećete znati, biće vam svejedno, postaćete – ništa. Stoga, ostanite spokojni i ne predajte se. Biće ono što mora, no ni vi niste baš sasvim bez uticaja na situaciju. Nema potrebe da sklapate oči pre sudnjeg vremena. Za koje nećete ni biti svesni da je konačno nastupilo.
„Moje greške su moj život“. (Semjuel Beket)
Zoran R. Tomić