Razlog je jednostavan – korona.
Postavljeni su novi standardi, život se odvija po novim pravilima i sve što bismo do skora smatrali redovnim predškolskim i školskim aktivnostima, postalo je daleka prošlost. Kao da nikada nije postojalo vreme u kojem su deca razmišljala sa kim će sedeti u klupi, ko će im biti novi nastavnik i gde će baš te godine na ekskurziju u nadi da će biti lepša i zabavnija od svake prethodne.
Ova nastavna godina, kao i ona pre nje, donose nelagodu, strepnju i neizvesnost. Malo je toga što smo naučili za godinu dana i mi kao pojedinci, i kao društvo, pa na kraju i sam prosvetni sistem.
Naizgled se čini da je sve kako treba… postoji plan. Časovi traju 45 minuta, čitavo odeljenje je napokon zajedno, vakcinisani nastavnici ne nose maske, osim ako se ne približe deci na 1,5m. Deca ne nose maske, osim ako ne komuniciraju između sebe. Sve je jednostavno i spremno, na prvi pogled.
Ako malo zagrebemo ispod površine vrlo brzo ćemo shvatiti da ništa nije tako jednostavno kao što izgleda. Sve što u teoriji deluje vrlo primenjivo, u praksi se pokazuje skoro nemogućim. Prethodna školska godina nam je to pokazala na očiglednom primeru. Pa se tako i učenici i nastavnici, a i roditelji, vrlo dobro sećaju onlajn nastave koja je iscrpljivala sve. Snalazio se ko je kako mogao i svim je bilo jednako naporno i teško. Kako nastavnicima da predaju gradivo, kontrolišu decu u virtuelnim učionicama i učestvuju u očuvanju opšteg privida savršenosti sistema. Tako je i deci bilo naporno da na taj način prate nastavu, a i ako su to i želeli voljni momenat je brzo nestajao, što je više nego prirodno u datim okolnostima. A, tu su i roditelji, koji su u strahu da dete nešto ne propusti, iscrpljivali svoje snage do maksimuma, pa malo zamerali deci što ne uče, a malo i nastavnicima što puno traže. Sve u svemu, svi se slično osećaju, samo su polazne tačke različite.
Nekao mi se i sada čini, bez obzira na ovih optimističnih 45 minuta sa čitavim odeljenjem, da će nas i u ovoj školskoj godini čekati slični izazovi. Opet ćemo svi biti jednako napeti i u suštini nemoćni, iako deluje da je sve pod savršenom kontrolom i da je sve baš tako kako je i planirano. Na nama je jedino da shvatimo da smo svi na istoj strani i sa istim ciljem, a to je obrazovalje dece. i u skladu sa tim budemo tolerantniji jedni prema drugima. Za ovu školsku godinu nema veće lekcije od te da naučimo kako da ostanemo ljudi bez obzira na sve izazove koji nas čekaju.
Vera Marđokić Simić