(od fenomenologije smisla do algoritamskog zaborava transcendencije)
Thank you for reading this post, don't forget to subscribe!Stupiti „pred lice Teksta“ znači zateći se u izvornoj hermeneutičkoj situaciji razumevanja i tumačenja. Susret sa tekstom nije mehaničko preuzimanje unapred deponovanih podataka, već događaj u kojem se čista materijalnost reči preobražava u razumljeni smisao. Napisani znak, sam po sebi, jeste tek fizikalna datost lišena unutrašnjeg života. Smisao ne leži jednostavno zakopan unutar gramatičke strukture, niti je on proizvod subjektivističke samovolje koja u tekst učitava bilo šta. U duhu hermeneutičke tradicije od Gadamera do Rikera, smisao se događa između teksta i čitaoca, kao susret dva horizonta u kojem čitalac preuzima građu koju tekst nudi i prevodi je u živi uvid. Ukoliko taj proces izostane, tekst ostaje zatočen u sopstvenoj imanenciji: on ne biva ni razumljen ni (pro)tumačen, a samim tim ni transcendiran.
Ovakav hermeneutički model poverenja, međutim, stupa u neizbežnu napetost sa hermeneutikom sumnje. Čin tumačenja nikada se ne odigrava u vakuumu čiste svesti; on je uvek već smešten u konkretno društveno polje i posredovan odnosima moći. U perspektivama koje su, svaki na svoj način, otvorili Burdije i Fuko, postaje vidljivo da značenja koja pripisujemo svetu i sopstvenom identitetu retko nastaju u neutralnom dijalogu sa stvarnošću. Ona su delom strukturisana kroz društvene i institucionalne uslove vidljivosti. Kroz koncept simboličkog nasilja vidimo da dominacija ne deluje uvek direktnim dekretom, već time što određene obrasce mišljenja nameće kao samorazumljive, prirodne i „neutralne“.
U algoritamskom poretku 21. veka ovo simboličko nasilje dobija specifičnu, decentralizovanu formu. Savremeni algoritmi nisu skrojeni kao ideološki centri koji direktno diktiraju šta moramo misliti; oni su optimizacioni sistemi usmereni na predviđanje ponašanja, zadržavanje pažnje i ekstrakciju afekata. Kada se takva tehnologija postavi između čoveka i sveta, ona ne nameće prosto sadržaj, već sistemski preoblikuje sam habitus, tj. perceptivne i saznajne navike korisnika. Sadržajima koji su reaktivni, personalizovani i afektivno vreli daje se strukturna prednost, dok sadržaji koji zahtevaju sabranost, distancu i strpljenje teže dobijaju istu vidljivost.
Na ovoj tački otvara se duboka diskrepancija između ontologije, realnog, protivurečnog iskustva stvarnih ljudi i semantike koja se generiše unutar digitalne ekonomije pažnje. Ovde nije reč o naivnoj pretpostavci o neposredovanom pristupu stvarnosti, već o prirodi samog posredovanja: dok tradicionalni simbolički sistemi čuvaju ontološki otpor i konačnost sveta, budući da nisu podređeni logici trenutne optimizacije i komodifikacije pažnje, algoritamska semantika teži da taj otpor neutrališe. Čovekov neposredni „svet života“ (Lebenswelt) tako biva zatvoren unutar informacionih filtera koji stvarnost prilagođavaju unapred projektovanim apetitima svesti.
Ovaj proces proizvodi specifičan, gotovo hajdegerijanski zaborav onako kako ga razume hrišćanska antropologija, zaborav „životvorne istine“ koja nije suvi sistem činjenica, već ontološko uzemljenje čoveka u svesti o sopstvenoj konačnosti, patnji, odnosu i ljubavi. U takvom poretku, algoritamska kultura strukturno favorizuje antropologiju rasejanosti. Svest, zasićena neprekidnim podražajima koji izazivaju i umnožavaju unutrašnje pomisli (λογισμοί), gubi kapacitet za asketsku sabranost i za zadržavanje budnosti nad sopstvenim umom, dakle ono što patristička tradicija imenuje kao trezvenost (νῆψις).
Time se ocrtava četvorostruko stanje savremenog duha: zaborav transcendencije, relativizacija vrednosnih parametara, fragmentacija svesti i iluzionisanje stvarnosti. Nedostatak otvorenosti ka onome što prevazilazi trenutni, funkcionalni poredak otvara prostor za relativizaciju vrednosti. Rasejana svest, nemoćna da podnese težinu i neizvesnost realnog sveta, voljno se povlači u simulakrum, u prostor generisanih slika gde se nudi bezbolna zamena za realnost.
Algoritamski poredak ne „zaboravlja“ transcendenciju zato što je nužno protiv nje usmeren, već zato što je njegova logika optimizacije usmerena isključivo na ono što se može registrovati, predvideti i meriti. A transcendencija, po sopstvenoj prirodi, izmiče toj vrsti kvantifikacije. Ona zahteva ono što sistem ne može da procesira: otvorenost prema neočekivanom, odloženo ispunjenje i susret sa onim što nije stvoreno po našoj meri.
Čovek se stoga ne spasava tako što će sopstvenom saznajnom snagom „osvojiti“ transcendenciju, niti tako što će proizvesti bolji digitalni privid. On joj se vraća onog trenutka kada iziđe iz zatvorenosti u sopstveni iluzorni mikrokosmos i ponovo nauči da stoji u kritičkom i smirenom odnosu sa stvarnošću. Pažnja i sabranost vežbane pred tekstom koji zahteva sabranost tako postaju praktična askeza, odnosno obuka svesti za etički i ontološki preokret. Proces prevazilaženja iluzije započinje pred licem Teksta, ali se njegov puni smisao ostvaruje tek kada čovek, prevazilazeći zatvorenost u sopstveni identitet, ponovo nauči da u levinasovskom i personalističkom smislu zastane pred Licem Drugoga i, konačno, pred Licem Boga.
(Iz Beležaka o trezvenosti)
Jovica Radović
