Napisao sam gomilu tekstova tokom poslednjih godina. Različitog kvaliteta i na različite teme. Neki su bili kratki i nastali gotovo u jednom dahu. Drugi su nastajali nedeljama. Neki su bili jednostavni, drugi su tražili više strpljenja. I od autora. I od čitaoca.
Vremenom sam primetio nešto što me je iznenadilo.
Najveću pažnju, gotovo po pravilu, nisu privlačili tekstovi u koje sam uložio najviše truda, niti, pak, oni za koje sam verovao da sadrže najvažnije ideje. Najviše su odjekivali tekstovi koji su se na ovaj ili onaj način doticali politike, društvenih sukoba ili aktuelnih događaja.
To samo po sebi nije neobično. Politika se tiče svih nas.
Neobično je bilo nešto drugo.
Često sam imao utisak da uspeh tih tekstova nije mnogo zavisio od onoga što je u njima zaista pisalo. Čitaoci su u njima prepoznavali stavove koje nisam zastupao, namere koje nisam imao i zaključke koje nisam izveo. Više puta mi se dogodilo da povodom istog teksta dobijem dve potpuno suprotne reakcije. Jedan čitalac bi mi zamerio što branim određenu političku poziciju, a drugi bi me, povodom istog teksta, optužio da zastupam njenu suprotnost.
U početku sam pokušavao da otkrijem ko je od njih pažljivije čitao. Posle izvesnog vremena počeo sam da sumnjam da je to pogrešno postavljeno pitanje. Možda problem nije u tome ko je pogrešno pročitao, nego u samom načinu na koji danas čitamo.
Politički tekst se sve ređe čita kao tekst. On se čita kao signal. Kao znak pripadnosti. Kao poruka koju treba smestiti u već postojeću mrežu podela, simpatija i podozrenja. Često se najpre procenjuje ko govori i kojoj strani pripada, a tek potom, ako do toga uopšte dođe, šta je zaista rečeno.
Naravno, ništa od ovoga nije novo. Ljudi su oduvek posmatrali svet kroz sopstvena uverenja, interese i strahove. Niko ne pristupa stvarnosti potpuno neutralno.
Pa ipak, čini mi se da je nešto danas drugačije.
Nekada je javni prostor, sa svim svojim manama, ipak podrazumevao izvestan napor razumevanja, izvesno intelektualno poštenje. Moglo se pogrešiti u zaključku, ali je bar postojala pretpostavka da treba saslušati argument pre nego što se donese presuda. Danas se sve češće stiče utisak da presuda dolazi prva, a argumenti se naknadno traže kako bi je opravdali.
Razlog možda leži u tome što javni prostor sve manje služi razmeni mišljenja, a sve više potvrđivanju identiteta. Kada postane važnije utvrditi ko je „naš“, a ko „njihov“, razumevanje se neprimetno povlači u drugi plan. Argument više nije nešto što treba ispitati nego znak koji treba prepoznati.
Zato mnogi tekstovi više ne deluju kao pokušaji razumevanja stvarnosti. Oni postaju povodi za već postojeće stavove, emocije i sukobe. Ponekad je dovoljno nekoliko reči, nekoliko tema ili nekoliko asocijacija, a ostatak se dopisuje u glavi čitaoca.
Dok ovo pišem, nameće mi se i jedno, za mene kao autora, neprijatno pitanje.
Da li je problem samo u čitaocima?
Nisam siguran. Svaki čovek koji piše za javnost zna koliko je primamljivo proizvesti reakciju. Lakše je napisati rečenicu koja će odmah zapaliti nego razvijati složeniju misao. Lakše je privući pažnju nego zadržati je. A najlakše je biti okidač, a ne sagovornik.
Možda smo se postepeno navikli na tu razmenu. Čitaoci su naučili da brzo prepoznaju signale. Pisci su naučili da ih proizvode. I jedni i drugi sve češće dobijaju upravo ono što očekuju.
Pitanje je samo da li je to još uvek razgovor.
Jer ono čega je, čini se, sve manje nije manjak mišljenja, komentara ili rasprava. Naprotiv, nikada ih nije bilo više. Ono čega sve više nestaje jeste spremnost da se na trenutak obustavi sopstvena presuda i čuje ono što je zaista rečeno.
I nisam siguran da taj problem počinje na društvenim mrežama ili u medijima. Možda počinje ranije, tj. onog trenutka kada nam postane važnije da prepoznamo sopstveni stav nego da razumemo tuđu misao.
Jovica Radović