Uz sva nepočinstva ove vlasti, srastanje države i mafije, gušenja obrazovanja, nauke i univerziteta, desilo se i postavljenje za v.d. direktora Ateljea 212 Ljubiše Ristića.
Groteskno zvuči da je to nekadašnji značajni pozorišni poslenik to i prihvatio, sada gotovo osamdesetogodišnjak, navodno da pomogne i spase ovaj svetionik srpske kulture, uveliko poznat i u širim granicama. Prethodno je imenovanjem Dragoslava Bokana za predsednika Upravnog odbora Narodnog pozorišta, poznat kao komandant paravojne formacije „Beli orlovi“, skrajnuto i uniženo ovo pozorište koje je simbol srpske kulture i trajanja, a ni čuveni međunarodni festival Bitef nije bolje prošao.
I kad se to dešava u prestonici, teško je i zamsliti šta se to sve dešava po onim retkim teatrima u unutrašnjosti Srbije. Davno je rečeno da grad gradom teatar čini, a Šabačko pozorište svoju dugu i svetlu tradiciju baštini od 1840. godine. I desi se da naprednjačka vlast postavi svoju članicu Aleksandru Delić za upravnicu ove renomirane kuturne ustanove, i to mimo zakonskih propisa o obaveznom petogodišnjem stažu u kulturi.
Malo ko je očekivao da će neukost i lična kapricioznost doći do punog izražaja, da će već dve godine Šabačko pozorište praktično biti zaključano za svoju delatnost. Kada je upravnik protiv gotovo celog ansambla onda je to već u domenu bolesne psihe, a najporaznije što to ni odbornici vladajuće većine, kao predstavnici građana, nisu prepoznali.
Desilo se da je ugašen i najznačajniji pozorišni festival u Srbiji, „Pozorišno proleće“, gde se selektuju najbolje predstave u kalendarskoj godini. Zalud što je ovaj festival ponikao na delu i imenu Dušana Kovačevića, kao i trudu najznačajnih pozorišnih stvaralaca i kritičara kao što su Nikita Milivojević, Mira Banjac, Svetislav Basara, kao i selektora Zorana Karajića… Jednim potezom, jednim primitivnim hirom, ugasilo se nešto što je bilo ponos grada.
Primera radi ovo pozorište imalo je najviše igrajućih dana, gostujuće predstave u Narodnom pozorištu bile su rasprodate, a samo sa predstavom „Perikle“ Viljema Šeksira ovaj ansambl osvojio je 16 nagrada na međunarodnim i domaćim festivalima. I Šabac je tada bio izuzetak u sivilu odnosa prema kulturi u Srbiji, gde se iz budžeta izdvajalo sedam odsto, naspram onih 0,65 odsto na nivou Republike. Uostalom, često se citira ratni premijer Velike Britanije Vinston Čerčil kada su predlagali da se smanji budžet za kulturu, i koji je nedvosmisleno upitao: „Zašto se onda borimo ?!“. A već dugo kultura i umetnost u Srbiji su na repu prioriteta vlasti, pa se odobravaju samo projekti koji su u svrsi propagande a nikako upitanosti i one krajnje svrhe umetnosti da se bavi kritikom društva i smislom življenja.
Ako je pozorište, od onih Starih Grka opstalo ovih dva milenijuma i kusur vekova, onda je to dokazana civilizacijska vrednost. Narvano, ništa bolje nije ni u filmskoj umetnosti, koja ima najviše gledalaca, gde nema mesta za dokazane reditelje, kao na primer Goran Marković ili Srđan Dragojević, a pravi pokazatelj da su prećutani i izuzetni uspesi na nedavnom festivalu u Puli.
Pozorište opstaje jer ima svoje nepotkupljive i neustrašive delatnike, pa će tako i ovaj vakat sa mrziteljima umetnosti proći. Samo za neki nauk više nikada ne treba dozvoliti da oni loši, neuki i primitivni nadvladaju i odlučuju o nečemu zašto nisu vlasni.
D.Eraković
