Kada je Deliblatska peščara počela da gori, vladari rekoše kako im ne treba međunarodna pomoć, posebno ne EU, ugasićemo požar sami. Ponos i samopouzdanje koji nisu imali realno utemeljenje, što se uskoro pokazalo. Ipak je to bio samo još jedan neuspeli pokušaj vođenja predizborne kampanje. Zamislite kakav bi to bio gol naših vladara da smo požar zaista ugasili bez ičije pomoći. Ali nismo. Naprotiv, došlo je do katastrofe epskih razmera.
Thank you for reading this post, don't forget to subscribe!Napomenimo, zbog onih kojima to možda nije poznato, da je Evropska unija u poslednjih 20 godina kroz bespovratnu pomoć izdvojila dva do tri puta više sredstava nego svi međunarodni partneri zajedno, sa godišnjim iznosima koji se kreću između 200 i 300 miliona evra, što je čini ubedljivo najvećim donatorom u Srbiji. Ta EU, čija nam pomoć nije potrebna.
Tek kada se požar potpuno otrgao kontroli, vlast u Srbiji odlučila je da pozove strance u pomoć, rukovodeći se političkom logikom. Od EU uzimamo satelitske snimke, koordinate požara i procene daljeg širenja, a od Rusa avione.
Procena je da je izgorelo blizu 3000 hektara šume i niskog rastinja. Verujem da bi cifra bila značajno manja da smo od početka prihvatili ponuđenu pomoć EU. Posledice neprihvatanja pomoći pd samog početka još su nesagledive, ali je svima jasno da su katastrofalne. Naravno da pogrešan potez u nizu takvih u igri sa međunarodnim organizacijama nije presudan, a ni poslednji. Biće ih još, pri čemu je običan čovek samo njihov nemi posmatrač. To je konstanta naše svakodnevnice.
Ima li mesta optimizmu? Naravno da ima, jer duga dolazi tek posle kiše.
Kuća
Kuća bez broja i nestvarni letači koji su poleteli iz ovog stiha sa vernim lastama, nebom duginih boja, u brižljiva jutra, draga, topla i meka, tiha, daleka.
Delfi
Možda se skrila u zvucima usne harmonike, pogledu slikara što na keju crta portrete slučajnih prolaznika, crvenom koncu kojim je vešto izvezena šara na bluzi jedne dame. Konačno, senci Apolonovog hrama u Delfima. Ili mi se sve to ipak samo pričinilo, tog davnog, sunčanog i već skoro zaboravljenog popodneva.
Brodovi
Strpljivo gledamo u mesec, što tek ovlaš se beli na nebu. Mir u nama ne damo stazama, ni onima što ne razumeju zvuk talasa ni miris poljskog cveta. Nema svedočenja vodenice i zašto baš ta kometa. Visoke snegove, maslačke, doline snene. Vozove, brodove što uporno putuju put dalekog sveta.
Čarobni svet
Jedino mi je sećanje na jedan cvet boje neba i tvojih haljina. Ti, dama u zvezdama, moji brodovi, bogovi, snovi, alasi. Taj čarobni svet. Oduvek znala si, strpljivo, negde iz daljina, stihove nam donose talasi.
Čarobnjaci
Još verni smo pogledima, snovima, oblacima, brodovima,veselim delfinima. Istim stihovima, svicima, čarobnjacima, tek procvetalim belim voćnjacima.
Čudesno
Aprilska kiša, most koji sam oduvek voleo i široka reka. Tražio reč što je od leptira tiša, meka, daleka. Zastao, sa harfama maštao da budem smeo. Anđeoski se nasmejala, vidi, oblak je ceo tako čudesno beo.
