Reč korupcija zvuči kao administrativni problem. Kao greška u sistemu. Kao nešto što se može popraviti zakonom, kontrolom, smenom vlasti.
Ali postoji jedna starija reč. Teža. Preciznija.
Pokvarenost.
Ona ne pripada sistemu. Ona mu prethodi.
Korupcija je pojava. Pokvarenost je stanje.
Korupcija se vidi. Pokvarenost se prepoznaje.
Korupcija ima oblike: mito, zloupotreba, trgovina uticajem. Ona se može popisati. Može se procesuirati. Može se kazniti.
Pokvarenost nema oblik. Ona ima pravac. Uvek ide naniže.
U nekom drugom jeziku, starijem od zakona i institucija, to ima jednostavno ime.
Greh.
Ne kao prekršaj. Nego kao promašaj.
Kao udaljavanje od onoga što čovek jeste.
Ona počinje tiho. U malom odstupanju. U trenutku kada čovek zna šta je ispravno, a, ipak, izabere suprotno. Ne zbog nužde. Ne zbog neznanja. Nego zato što može.
Tu se nešto lomi.
Posle toga, sve postaje lakše. I gore.
Korupcija je samo kasnija faza. Trenutak kada unutrašnje stanje postane društvena praksa. Kada lični izbor postane javni obrazac.
Zato borba protiv korupcije često ne uspeva.
Ona leči posledice, a ne uzrok.
Menja pravila, ali ne i ljude koji ih tumače.
Pooštrava kazne, ali ne dotiče mesto gde je sve počelo.
Pokvarenost ne nastaje u institucijama. Ona u njih ulazi.
Ne zato što je sistem slab. Nego zato što ga nose ljudi koji su već pristali na unutrašnji ustupak.
Zato je pitanje uvek lično.
Ne „ko je na vlasti“, nego „šta čovek radi kada niko ne gleda“.
Tu se odlučuje sve.
Društvo ne propada kada zakoni oslabe.
Nego kada čovek prestane da ih oseća kao obavezu prema sebi.
Zato korupcija nikada nije prvi problem.
Ona je vidljiv znak.
Pravi problem je uvek tiši. I bliži.
Pokvarenost.
I dok se ona ne imenuje, ne može se ni zaustaviti.
Ali prekida se na istom mestu na kome je i počela.
Jovica Radović