Na vest da je Apelacioni sud u Beogradu ukinuo presudu Višeg suda i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje:
U vremenima kada se istina meri političkom podobnošću, a mediji sve češće liče na biltene vlasti, lako je poverovati da je sve izgubljeno. Lako je pomisliti da su slobodna reč, kritičko mišljenje i pravo građana da znaju šta se zaista dešava postali relikti nekih boljih vremena. Ali upravo tada, kada izgleda da je mrak najgušći, najvažnije je setiti se da sloboda nikada nije bila poklon. Ona je uvek bila rezultat upornosti, hrabrosti i spremnosti pojedinaca da se ne povinuju.
Kome smetaju „Podrinske“?
Da su „Podrinske“ beznačajne, niko ih ne bi tužio, kontrolisao, kažnjavao niti godinama pokušavao da ih finansijski iscrpi.
Naprotiv.
Najveći dokaz da rade svoj posao jeste činjenica da već tri i po decenije smetaju svakoj vlasti, svakom lokalnom moćniku i svakome ko je smatrao da funkcija ili novac mogu biti iznad zakona i javnog interesa.
Nije problem u tome što „Podrinske“ postoje. Problem je što nisu pristale da ćute.
Priča o „Podrinskim“ nije samo priča o jednom nedeljniku. To je priča o istrajnosti. O ljudima koji su tokom decenija menjali nazive svojih novina, osnivače i adrese, ali nikada nisu promenili ono najvažnije, uverenje da građani imaju pravo na istinite i pravovremene informacije.
Zašto ćute drugi?
Posebno je zanimljivo što se gašenju „Podrinskih“ ne raduju samo pojedini predstavnici vlasti. Ima onih koji sebe nazivaju opozicijom, nezavisnim aktivistima ili novinarima, a koji su više energije uložili u osporavanje „Podrinskih“ nego u kritiku onih koji upravljaju gradom.
Možda zato što je lakše napasti nekoga ko nema moć. Možda zato što slobodan medij svima postavlja ista pitanja. A istina često najviše boli upravo one koji se njome najglasnije zaklinju.
Od „Zaslona“, preko „Šabačke revije“, do „Podrinskih“, jedna ideja ostala je ista: da postoje novine koje neće ćutati kada drugi ćute i koje neće okretati glavu od problema građana zato što je to politički ili finansijski isplativije.
Nije tajna da je cena takvog opredeljenja visoka. Godinama su se smenjivali pritisci, kontrole, prijave, pretnje, finansijske blokade i pokušaji diskreditacije. Menjali su se načini, ali cilj je uvek bio isti, da se utiša glas koji nije pod kontrolom.
Pa ipak, „Podrinske“ su opstale.
Ako padnu „Podrinske“, ko je sledeći?
Ovo nije pitanje jednog lista. Ovo je pitanje svakog građanina. Jer kada nestane medij koji objavljuje ono što drugi ne smeju, tada ne nestaju samo novine. Nestaju pitanja, nestaju drugačija mišljenja, nestaje javna rasprava.
A kada nestane javna rasprava, građani prestaju da budu građani i postaju publika.
Ne zato što iza njih stoje moćni finansijeri. Ne zato što imaju privilegije. Već zato što iza njih stoje ljudi koji veruju da novinarstvo nije posao već odgovornost. Ljudi koji su odavno mogli da odustanu, ali nisu. Ljudi koji su ostali verni profesiji čak i onda kada je to značilo da će platiti visoku cenu.
Zato pitanje nije da li će „Podrinske“ opstati. Pravo pitanje je da li će opstati potreba građana za istinom. A odgovor je jednostavan, hoće.
Trideset pet godina na pogrešnoj strani moći
Novinari „Podrinskih“ nikada nisu bili na strani vlasti. Ali nisu bili ni na strani opozicije. Bili su na strani činjenica. Zbog toga su ih napadali i jedni i drugi. Za više od tri decenije promenile su se vlasti, stranke, direktori, ministri i gradonačelnici. Samo je jedno ostalo isto: „Podrinske“ su i dalje bile tamo gde je najteže, nasuprot onima koji imaju moć.
Jer nijedna vlast nije večna. Nijedan pritisak ne traje doveka. Nijedna zabrana nije uspela da ugasi potrebu čoveka da zna istinu. Istorija je puna primera novina koje su zabranjivane, zatvarane i proganjane, ali je još više primera ljudi koji su ih ponovo pokretali i nastavljali tamo gde su drugi bili prisiljeni da stanu.
Zbog toga eventualno gašenje jednog medija nikada ne znači gašenje slobodne reči. Ideje se ne mogu zapleniti. Hrabrost se ne može zabraniti. Sloboda se ne može ugasiti sudskim presudama, novčanim kaznama ili političkim pritiscima.
Ipak ne odustaju
„Novinari koji su odavno otišli u penziju i koji su mogli da žive mirno, već 35 godina vode tuđe bitke od kojih oni nemaju nikakvu ličnu korist, već samo probleme, tužbe, pritiske i strah za svoje porodice.“
Građani Šapca i Mačvanskog okruga imaju pravo da znaju da nisu sami. Da postoje ljudi koji i dalje veruju da novinarstvo mora biti u službi javnosti, a ne vlasti. Da postoje novinari koji neće pristati na sporazume o ćutanju. I da će takvih ljudi biti i ubuduće.
Možda će se menjati generacije, tehnologije i načini informisanja. Možda će jednog dana nestati papirna izdanja kakva danas poznajemo. Ali potreba za slobodnim medijima neće nestati. Sve dok postoji makar jedan čovek spreman da postavi pitanje koje drugi ne smeju da postave, postojaće i novinarstvo.
„Mnogi se danas nadaju da će ‘Podrinske’ biti ugašene. Neki zato što im smeta istina, neki zato što misle da će tada njihova istina postati jedina. Međutim, istorija ovog lista pokazuje da se novine mogu zabraniti, kažnjavati i finansijski uništavati ali ono što se ne može ugasiti jeste potreba ljudi da čuju ono što vlast ne želi da čuju. Zato pitanje nije da li će nestati ‘Podrinske’. Pitanje je ko će ostati da govori kada njih više ne bude.“
Zato ovo nije priča o kraju, ovo je priča o tome da postoje stvari koje nemaju cenu. Sloboda je jedna od njih, hrabrost je druga.
A kada se te dve stvari spoje, nastaju mediji kojima građani veruju.
I zato, bez obzira na sve pritiske, kazne, tužbe i pokušaje gašenja, najvažnija poruka nije da su „Podrinske“ ugrožene, najvažnija poruka je da još postoje. A dok postoje oni koji su spremni da govore istinu i oni koji žele da je čuju, nada nije izgubljena. Naprotiv, tada tek počinje da živi.
Šta ostaje kada nestanu poslednje novine koje smeju da kritikuju?
Ivan Kovačević
