Ostvarive iluzije

„Ko bi sa sâmog sebe svukao sve iluzije, ostao bi go“. (A.Graf)

Nasuprot mejnstrimu, protivno latinskom јezičkom korenu, apsolutno drugačije od objašnjenja datih u rečnicima i enciklopedijama – ne mislim da je iluzija svakad varka, opasnost,“iskrivljena slika“, zabluda, idealizacija bez uporišta, kraće ili duže pomućeno stanje čovekove svesti. Ne – ona ne mora da se svodi na obmanu, na privid, na grešku, pa i na prevaru. Klasične, „surove“ definicije iluzije ograničavaju se bezmalo isključivo na odnos stvarnosti i ljudskog opažanja nje, čovekovog doživljaja jednog isečka života koji on, njegovo sopstvo u datoj prilici vidi – bukvalno ili metaforično – na svoj, osoben način, različit od drugih. Bar izvesno vreme. I tô „nešto“ mu niko ne može oduzeti!!! Ne tvrdim da je iluzija što i čista zbilja, ali ni činjenice nisu puko podudaranje sa istinom!

Neretko, nismo uvereni da li je nešto iluzija ili nije. Recimo: more (ni)je plavo, pravda (ni)je dostižna, ljubav (ni)je večna… Međutim, doista, more nam se čini plavim – danju, sunčevom svetlošću okupano, pravda je u stanju da se preobrazi u ponornicu, dok je ljubav neuništiva, načelno, ne i konkretno. Uzgred, šta bi preostalo od ideja, od stvaralaštva ako mu, bilo kao inspiraciju, bilo kao okosnicu, kojim slučajem „oduzmemo“ iluziju, božanstvene slike rođene u našoj glavi, u umu, u srcu? Banalnost? Suvoparnost? Dosada? Neuspelo „ponavljanje“ sirove realnosti?

Inače, relativno malo suštinski razumemo vreme – da li ima linearan hod ili paralelne tokove, i u nama i van nas. Još manje smo sigurni kako je nastala Zemlja i život na njoj. A Bog – ne, on nipošto nije iluzija: posredi je verovanje, ne uvid; pritom, niko nije utvrdio da Bog ne postoji, ma u kom obliku. A sâm čovek je dokaz o suprotnom.

Stoga, kada smo na pragu da – kobajagi trezveni – odbacimo iluzije/“iluzije“, podignimo pogled ka nebu, prema njegovoj užarenoj lopti, prema oblacima, mesecu, zvezdama. Ili pak, usmerimo oči ka tlu, posebno ka vodi. Šta će ko tada osetiti, šta će ga u tim trenucima prožeti – ostaje njegovo lično, neotuđivo. Sloboda. A tako nešto nije i ne može da bude iluzija (sic!).

Nesumnjivo, ovde nije reč o veštinama moga „ispisnika“ Dejvida Koperfilda, o mađioničarskim trikovima, a ni o poremećajima psihe. U pitanju je ljudsko pravo na san i maštu – ali i na dublje i šire, celovitije sagledavanje stvari, okoline, sveta. Sopstvena svest i podsvest, „realna“ magija! Ne samo naučno, čak ni isključivo filozofsko prosuđivanje, već ono fluidno, umetničko u prvom redu. Jer, iluzije obogaćuju život i, ma koliko trajale, u stanju su da donesu radost, veselje, pa i sreću. Opet, nisu posredi laži – a, uostalom, i laž je istina, i laž postoji ma kako je lansirali! – već takve projekcije stvarnosti, naše unutrašnje, kao i one druge, koje onda i sâme postaju njihov deo.

Najzad, kakvo bi bilo, kako bi izgledalo ljudsko bivstvovanje bez iluzija, ma kako ih shvatali? (Ne zagovaram, dabome, „zabijanje glave u pesak“!). „Kada bismo ljude llišili njihovih iluzija, koje zadovoljstvo bi im preostalo?“ (Volter).

Sve u svemu, pristajem uz stav da u iluzijama ima, s jedne strane podosta umišljenog, ali s druge –  (i) neophodne lepote, nasušnog nadanja, pa i mitova, legendi. Ali i motivacije, želje da se dostigne čak i ono neostvarivo. Zašto ne i da se dobaci do onog zapravo mogućeg? Ko bi to mogao pojmiti, „krhko je znanje“? (Dobriša Cesarić, „Povratak“). Da – pokušaj narečenog predstavlja kakav-takav uspeh, makar olakšanje, katkad i utehu.

„Iluzija, koja mi je draga, je vrednija od istine koja me rastužuje“. (Viland)

Zoran R. Tomić