NA VEST O UPOKOJENJU PROTE MARKA PAVLOVIĆA
Protojerej stavrofor Marko Pavlović zauvek nas je napustio 24. septembra. Otišao je tih, sroman, pošten, vredan, dobar čovek, blage naravi, gospodske duše i karaktera, onakav kakvi bismo svi želili da budemo. Živeo je po zapovestima Božjim i hrišćanskom moralu, i životom svojim svedočio je Hrista. U crkvi i van nje dočekivan je sa poštovanjem i uvažavanjem, jer je među parohijanima bio omiljen a među sveštenicima cenjen. Izuzetno posvećen bio je svemu što je radio, a imao je više talanata. Bio je dokumentarista i živa enciklopedija prošlih i hroničar svog vremena, istraživač i veliki zaljubljenik u crkvenu prošlost, poznavalac sveštenstva, monaštva i istorije SPC a posebno crkava i manastira u Podrinju i Kolubari.
Prota Marko je prekinuo višedecenijsku ćutnju i gromoglasno progovorio o crkvenoj prošlosti, ali i o ulozi škole u obrazovanju. Perom se suprotstavio zaboravu koji je pretio crkvama i manastirima i u Eparhiji šabačko-valjevskoj. Oživeo je čitavu galeriju sveštenika i monaha, osvetlio sudbine Božjih pastira i u srpsko pamćenje vratio mnoge kojima i danas dugujemo zasebne knjige. Poklonio nam je davno zatomljenu prošlost podrinsko-kolubarskih manastira, večnih orijentira Srpstva, obala duha, neugasivih ognjištima duhovnosti i pismenosti.
Slaveći Gospoda, protojerej stavrofor Marko Pavlović sačuvao je od zaborava i sveštenoslužitelje, koji su i u zlu vremenu bili uz svoj narod. Vratio nam one za koje se govorilo da „znaju zlato topit i sa njime sitne knjige pisat“. Poučio nas da ne smemo da zaboravimo Hadži Ruvima i Hadži Đeru, koji su bili trn u turskom oku, protu Mateju Nenadovića koji je krstom i puškom sokolio Valjevce, niti jeromonaha Parteniju koji je pred Mišarsku bitku zakleo srpske ustanike.
Predstavio nam je prota Marko i „manastirine“ i crkvišta, odakle je kažu dobro obratiti se Bogu, a osvetlio je i crkvena i manastirska blaga, ikone i knjige starostavne. Sačinio je jedinstvenu enciklopedijsku priču o svetinjama u Podrinju i Kolubari, tim draguljima istorije i večnim dokazima srpskog postojanja i vere u Boga. Iz njegove knjige „Manastiri šabačko-valjevske eparhije“ čuje se molitva, svetitelji nas gledaju i opominju, i zrače mesta u kojima se čuva(la) duhovnost i sticala pismenost. Predstavio nam je i novostvorene manastire, Lelić, Ilinje i Soko, svojevrsni duhovni centar i ponos Eparhije šabačke smešten podno „Grada orlova“.
Prota Marko Pavlović sahranjen je 26. septembra na Novom groblju.
U šabačkom sabornom hramu Svetih apostola Petra i Pavla, u prisustvu rodbine i prijatelja, opelo je služilo tridesetak sveštenika. Od prote Marka se toplim govorom oprostio protojerej stavrofor Mirko Vilotić, arhijerejski zamenik.
A potpisniku ovih redova prota Marko bio je učitelj, veroučitelj, prijatelj i kum. Poznanstvo i saradnju počeli su pre tri decenije, baš kada je – nakon poluvekovnog odsustva iz školskog života – sveštenik prvi put ušao u jednu od šabačkih škola. Zauvek o tome svedoče novinski tekst iz 1991. godine, i knjiga „Veronauka i veroučitelji u Šapcu“. Od tada su zajedno posetili podrinsko-kolubarske svetinje, Ćelije, Bogovađu, Kaonu, Radovašnicu, Petkovicu, Lelić, Soko. Posetili su i svetionike srednjovekovne srpske veličine i slave, carske manastire Studenicu i Gradac, Žiču i Novu Pavlicu. U tim draguljima Srpstva, bolnicama i skloništima za barut tokom dva ustanka, današnjim galerijama fresaka sa kojih nas blagosilja Pantokrator i gledaju svetitelji, šestokrili serafimi i mnogooki heruvimi, u tim muzejima ikona, rukopisanih svetih knjiga i bogoslužbenih predmeta, bila je čast i sreća – uz protu Marka Pavlovića – biti gost manastirskih starešina, obedovati sa monasima i upoznavati monaški život i tihovanje.
Izuzetna čast i sreća bilo je i na Vavdenje presvete Bogorodice, u Tronoši 1998. godine, učestvovati u predstavljanju studije „Manastiri šabačko-valjevske eparhije“. Osim tog kapitalnog dela, koje nas vraća nama samima, od 1970. do 2008. godine Prota je stvorio još deset vrednih istoriografskih ostvarenja čiji će značaj tek biti sagledan. To su: „Manastir Kaona“, „Manastir Radovašnica“, „Manastir Dokmir“ (sa prof. Radomirom Stevanovićem), „Crkva i parohija nakučanska“, „Sa svojim narodom“ (o sveštenicima koji su bili učesnici Krvavog marša od Šapca do Jarka), „Za krst časni“ (o sveštenstvu Eparhije šabačko-valjevske u I i II ustanku), „Pesma i molitva“ (o 135 godina šabačkog crkvenog hora), „Manastir Petkovica“, „Crkve i sveštenstvo u Šapcu“, „Veronauka i veroučitelji“ i „Crkve arhijerejskog namesništva pocerskog“.
Protojerej stavrofor Marko Pavlović knjigama je podigao zamak za nezaborav, a autor je i jedne od sedam celina u monografiji „Pravo, pravda i pravosuđe u Podrinju“, poglavlja pod naslovom „Crkveni sud – Konzistorija“. Predavanje „Mitropilit Mihailo kao episkop šabački“, koje je 2008. godine održao u Soko Banji, objavila je Srpska akademija nauka i umetnosti (Odeljenje istorijskih nauka, knj. 31). Radove je štampao i u petnaestak listova i časopisa. Bio je saradnik: „Glasnika Srpske pravoslavne crkve“, „Paravoslavlja“, „Vesnika“, „Glasa crkve“, „Glasa Podrinja“, „Sedmice“, „Šabačke revije“, „Poljoprivrednih novina“, „Museum-a“, „Sporta u Podrinju“, „Mačvanskih novina“, „Revije Kolubara“, „Kalendara Kolubara“.
Bog je ljudima dao različite darove, rekao je apostol Pavle, a prota Marko je osim spisateljskim i istraživačkim darom bio darovan i izuzetnim sluhom. Kroz psalme, himne i duhovnu muziku svojim tenorom je gotovo šest decenija slavio Gospoda. Od mladosti ga vodile molitva i pesma u slavu Onoga ko je na svadbi u Kani vodu pretvorio u vino, smirio buru u Galilejskom jezeru, izlečio bolesne i kljaste, trpeo muke na krstu a onda vaskrsao. Prota je bio uveren da se – svako ko peva – dvostruko moli. S ponosom je pričao da mu je, kada je završivši fakultet trebalo da primi parohiju, motropolit Vladislav rekao: „Tebe je šteta rukopoložiti, ti treba da pevaš“.
Bavljenje crkvenom muzikom prota Marko je počeo 1953. godine, kao đak trećeg razreda Bogoslovije, a vojnički hor pripremao je na odsluženju vojnog roka. U Šabac je došao 1977. i sa četiri sveštenika i dva civila do 1980. pevao na bogosluženjima. Horista je potom bio u Muškom oktetu, koji je 1985. postao Dupli muški oktet i jedan od najboljih horova koje je Šabac imao. Od 1996. pevao je i u Mešovitom horu „Sveti Jovan Bogoslov“, čiju su pesmu čuli i Srbi u Mađarskoj, Nemačkoj, Austriji, Francuskoj i Grčkoj ali i na koncertima u katoličkim crkvama u Italiji, Hrvatskoj, Sloveniji i Vatikanu. Srećan zbog velikog broja mladih u horu, koji nosi ime najmilijeg Hristovog učenika, jevanđeliste i apostola Jovana, uz osmeh je govorio: „Moje pleme, poginuti neće“. Uvereni smo da je tako, i ubeđeni da protu Marka već čeka neki – nebeski hor.
Negujući jevanđelsku istinu, „gde mi je srce, tu mi je i blago“, prota Marko je slobodno vreme trošio na duhovnu pesmu i pisanje. Tihi Gospodin, vedrog duha, omiljen i među horistima i među parohijanima, sin Vojislava i Stojane Pavlović, rodio se 28. oktobra 1936. godine u Draginju. Završio je Beogradsku bogosloviju i Bogoslovski fakultet u Beogradu, a u čin sveštenika rukopoložen je 1959. godine. Postavljen je tada na parohiju u Šabačkoj Kamenici, potom je dve godine bio paroh u Nakučanima, a onda je za pevnicom pevao u crkvi u Koceljevi. U Šapcu je služio na Trećoj parohiji.
Odlikovan je pravom nošenja crvenog pojasa i naprsnog krsta, zvanjem protonamesnik i ogromnim poštovanjem vernika. Tokom radnog veka bio je računoispitač Eparhijskog upravnog odbora, član Eparhijskog saveta, Crkvenog suda Eparhije šabačko-valjevske i Patrijaršijskog saveta SPC. Devet godina bio je arhijerejski namesnik posavotamnavski, a potom arhijerejski zamenik. U penziju je otišao 2000. godine. Sa suprugom Stojom imao je dvoje dece, sina i ćerku, i ponosio se njima. Uvek je isticao da je Snežana arhitekta i korektor njegovih knjiga, i da Slobodana i van radnog vremena traže kada u šabačkoj Pošti ne mogu da reše neki problem.
Protojerej stavrofor Marko Pavlović živeo je kako je sveti Sava odredio sveštenicima i vladikama, onako kako je i propovedao. „Živi svetac“, tako su za Protu govorili Šapčani, a on bi samo odmahnuo rukom i osmeh bi zaigrao u uglu njegovih usana. Takav će biti i upamćen. A potpisnik ovih redova, uz večno hvala i sveću Zadušnicu skromnom šabačkom Proti i svome učitelju, priseća se i reči koje je nakon Lazarevog Vidovdana izgovorio patrijarh Danilo III: „Umiremo, da svagda živi budemo“.
Živana Vojinović