NA VEST O SMRTI BORIVOJA BORKA AVRAMOVIĆA KOENA
Iz Natanije, u Izraelu, stigla je vest da je Šabac ostao bez još jednog od svojih Jevreja. Zauvek nas je napustio Borivoje Borko Avramović, sin Haimov i unuk Nahmanov. Rođen je 30. oktobra 1950. godine u Zaječaru, ali je u Šapcu odrastao, školovao se i živeo sve do 1992. godine, kada se sa porodicom odselio u Izrael.
Završio je OŠ „Mileva Kosovac“ i automehaničarski zanat. Radio je u šabačkoj „Zastavi“, NAMI i Zdravstvenom centru. Rat u SFRJ dočekao ga na šestomesečnom boravku u Izraelu, ali se vratio čim je čuo da mu je brat mobilisan kao rezervni kaperan I klase. A kada je Zoran kod Ilandže ranjen, u nestašici svega, poziv za lečenje stigao je iz Izraela. Nije bilo lako otići u zemlju čiji se jezik ne zna i ostaviti sve što se čitav život stvaralo, ali su tu tešku a praktičnu odluku braća donela i 27. aprila 1992. sa porodicama otišli. Uz suze i zagrljaje ispratili ih prijatelji, a na savskom mostu bila su i odeljenja Zoranovog sina Predaga i Borkovih ćerki Irene i Erne. Bio je to dan u kojem je Šabac ostao bez dve poslednje jevrejske porodice.
Odlazak se posrećio Avramovićima. Odrasli su se odmah zaposlili a deca nastavila školovanje, završili fakultete i stvorili porodice. Vratili su prvobitno prezime Koen, a Borko i Vesna su u svome domu u Nataniji dočekivali ćerke, zetove i petoro unučića. U Šapcu su 2013. godine ozidali kuću i redovno dolazili, ali je Borko uvek računao da je u Srbiji tek kada pređe savski most i prođe kraj šabačkog Jevrejskog groblja gde mu počivaju preci. Po gradu je uvek pešačio, da ga ne bi mimoišle ni uspomene ni prijatelji.
Uživao je Borko u tim susretima, i radovao se kada bi ga preko ulice neko p(r)ozvao nadimkom, jer je – Nakinovac – bio samo za Šapčane. Voleo je Šabac i svoje poreklo. Angažovao se na čuvanju sećanja na nekada brojnu šabačku jevrejsku zajednicu, na obnovi i sređivanju Jevrejskog groblja, u rekonstrukciji Sinagoge, a Pomenik šabačkih i podrinskih Jevreja „Avramova deca“ s ponosom je odneo u Jad Vašem. Voleo je, i umeo, da priča o svemu, a naročito o dedi i ocu Haimu koji je u Holokaustu izgubio majku, sestre Bertu i Ernu i tri brata, Jakova, Morica i Ašera. S ljubavlju se sećao i tetke Rikice, koja mu je ulepšavala vojničke dane u Zagrebu. U Šapcu je sa prijateljima slavio sve svoje značajne datume, pa i 50. godišnjicu braka. Sanjao je da mu grad, koji je njegov otac smatrao „centrom sveta“, opet bude mesto stalnog boravka. San mu se nije ostvario, ali je do pre godini i po dana po nekoliko puta godišnje dolazio u svoj Šabac.
Prvi pisani pomen poslednje i najstarije šabačke jevrejske porodice Koen – Avramović potiče iz 1845. godine, odmah nakon zabrane Jevrejima da žive van Beograda. Istorijski spisi otkrivaju i da se njen rodonačelnik – (N)Ahman – u Šapcu i rodio. I Borkov deda Nahman bio je trgovac kožom i jedan od potpisnika predstavke, kojom je 1882. od Skupštine Srbije traženo da se u Šapcu osnuje viša ženska škola. Odlikovan je 1899. godine Takovskim krstom V reda, a u Krsmanovića kući imao je kožarsku trgovinu koja je zbog prezaduženosti propala. Zbog toga se na kratko odselio u Brčko, ali se vratio u Šabac i radio kao šef pijačne uprave – Trošarine. Bio je i pročelnik šabačke Sinagoge.
Od šestoro dece Nahmana – Nake – Avramovića i Nahame Alkalaj, rečju, Holokaust je preživeo samo Haim i to zato što ga Ženevska konvencija štitila kao rezervnog oficira jugoslovenske vojske i ratnog zarobljenika. Posle rata je – jedva živ – došao u Jugoslaviju i nakon oporavka u Banji Koviljači kratko radio u Beogradu i Zaječaru. Oženio se i dobio Zorana i Borivoja, svoje sinove Zokicu i Bokicu, a u Šabac se vratio na lični zahtev jer je taj grad za njega bio „svetska prestonica“. U šabačkoj Opštini bio je načelnik za finansije, a Šapčani su ga voleli i zvali – Nakin. Upravo zbog toga je Borko voleo kada mu se obrate sa – Nakinovac.
Borivoje ben Haim Avramović Koen premunuo je u noći 26. oktobra, četiri dana pre svog 75. rođendana. Na groblju u Nataniji njegove voljene ćerke Irena i Erna od oca su se oprostile dirljivim nadgrobnim slovom. A mi, njegovi Šapčani, javno kažemo: „Mir duši Borkovoj“.
Živana Vojinović