Tekst Mile Pajić o Srebrenici ne zahteva pre svega politički, već logički i filozofski odgovor. Njegova središnja tema nije sam zločin, niti njegova pravna kvalifikacija, već pitanje: ko je nosilac odgovornosti i po kom osnovu ona nastaje?
Na prvi pogled, autorka pažljivo izbegava pojam krivice. Umesto njega dosledno koristi reč odgovornost. Taj izbor nije slučajan. Krivica je pravni i moralni pojam koji se, po pravilu, vezuje za konkretno delo konkretnog čoveka. Odgovornost je, međutim, širi pojam. Ona može biti politička, institucionalna ili moralna. Upravo zato zahteva precizno razgraničenje.
Ovde dolazimo do prvog problema teksta.
On počinje govorom o odgovornosti države i institucija, a završava tvrdnjom da je izvinjenje „obaveza svih nas“ i da je sama činjenica da smo rođeni u Srbiji dovoljan osnov za tu obavezu.
Između te dve tvrdnje nedostaje ključni korak.
Kako se politička ili institucionalna odgovornost države pretvara u ličnu moralnu obavezu svakog pojedinca? Koji argument opravdava taj prelaz? Tekst ga ne nudi. On ga podrazumeva.
To, međutim, ne znači da je svaka ideja kolektivne odgovornosti nužno pogrešna.
Karl Jaspers je, neposredno posle Drugog svetskog rata, u delu Pitanje krivice napravio jedno od najznačajnijih razgraničenja u savremenoj političkoj filozofiji. On razlikuje krivičnu, političku, moralnu i metafizičku krivicu. Upravo zahvaljujući toj podeli moguće je govoriti o političkoj odgovornosti jedne zajednice, a da se pritom ne tvrdi da su svi njeni pripadnici lično moralno krivi.
Politička odgovornost znači da građani, kao članovi političke zajednice, prihvataju posledice delovanja sopstvene države: reformu institucija, utvrđivanje činjenica, osudu zločina i izgradnju mehanizama koji će sprečiti njihovo ponavljanje. Jaspers govori i o metafizičkoj krivici kao univerzalnoj ljudskoj solidarnosti pred nepravdom, ali ona upravo zato nije uslovljena nacionalnom pripadnošću ili mestom rođenja.
Logično je tome dodati i institucionalnu odgovornost, koja pripada onima koji su vršili vlast, donosili odluke i delovali u ime države. Ona proizlazi iz prirode institucija, a ne iz Jaspersove klasifikacije.
Upravo zato Jaspers insistira da se različite vrste odgovornosti ne smeju mešati.
U tom svetlu, problem teksta Mile Pajić nije u tome što govori o odgovornosti, već u tome što ne razgraničava njene različite oblike. Jedna ista reč postepeno menja značenje: najpre označava političku odgovornost države, zatim građansku odgovornost društva, a na kraju ličnu moralnu obavezu svakog pojedinca da se izvini. Upravo to klizanje značenja omogućava da se zaključak predstavi kao samopodrazumljiv, iako nije logički obrazložen.
Drugi sporni momenat odnosi se na samo izvinjenje.
Sam čin izvinjenja nije nužno priznanje lične krivice. Postoje lična izvinjenja, politička izvinjenja koja upućuju državnici u ime institucija, kao i simbolički činovi saosećanja sa žrtvama. Odbacivanje lične moralne obaveze ne znači, dakle, odbacivanje svakog oblika izvinjenja.
Zato spor nije u tome da li je izvinjenje legitimno.
Sporno je ko ima obavezu da ga uputi i na osnovu čega.
Upravo ovde dolazimo do najvažnije rečenice teksta:
„Činjenica da smo rođeni u Srbiji dovoljna je…“
Ova rečenica nije samo retorički naglasak. Ona je prećutna premisa čitavog argumenta.
Iz nje proizlazi da pripadnost političkoj zajednici sama po sebi proizvodi ličnu moralnu obavezu. Ali upravo je to ono što bi trebalo dokazati. Umesto dokaza, tekst tu tvrdnju jednostavno pretpostavlja.
Na tom mestu valja primeniti jednostavan logički test.
Ako je princip ispravan, onda mora biti univerzalan. Ne može važiti samo za jedan narod, jednu državu ili jedan istorijski događaj. Ako rođenje u određenoj političkoj zajednici samo po sebi stvara ličnu moralnu obavezu izvinjenja za zločine počinjene u njeno ime, onda isti princip mora važiti za sve političke zajednice i sve istorijske zločine.
Ukoliko nismo spremni da prihvatimo takvu univerzalnu primenu, onda problem nije u pojedinačnom slučaju, već u samom principu.
Suočavanje sa prošlošću jeste obaveza svakog ozbiljnog društva. Ono podrazumeva utvrđivanje činjenica, poštovanje žrtava, osudu zločina i izgradnju institucija koje će sprečiti njihovo ponavljanje. Ali iz toga ne sledi automatski da lična moralna odgovornost nastaje samim rođenjem u okviru jedne političke zajednice.
Politička odgovornost može proisticati iz pripadnosti političkoj zajednici. Institucionalna odgovornost pripada institucijama i nosiocima vlasti. Lična moralna odgovornost, međutim, ne nastaje rođenjem. Ona nastaje iz odnosa prema delu. Iz učešća, podsticanja, odobravanja, svesnog prećutkivanja kada je postojala mogućnost delovanja ili iz ličnog moralnog izbora.
Upravo tu leži i osnovni nedostatak njene argumentacije, a na to nas upućuje i završni test univerzalnosti.
Odgovornost nije svojstvo rođenja. Ona je posledica odnosa prema delu. Ako želimo da ostanemo dosledni i pravdi i logici, onda različite vrste odgovornosti moramo pažljivo razlikovati, a ne spajati u jedan pojam koji, menjajući značenje, neprimetno menja i zaključke koje iz njega izvodimo.
Jovica Radović
