Od „vrednih ruku“ do sramote: Ko je ovde zapravo zakazao?

Zapisi iz pomračenog grada

Pre samo dva meseca, „vredne ruke“ mladih aktivista Srpske napredne stranke uredile su centar Varne. Bilo je cveća, farbanja, sređivanja žardinjera, fotografisanja, objava na društvenim mrežama i, naravno, hvalospeva. Sve je izgledalo kao još jedan veliki dokaz kako se, eto, mladost, entuzijazam i ljubav prema svom mestu mogu pretvoriti u lepo uređenu seosku oazu. „Vredne ruke za lepšu Varnu“, hvalila se tada njihova Srpska napredna stranka.

I zaista, ruke jesu bile vredne. Samo što su glave, onih koje bi trebalo da brinu o tome šta će biti sutra, očigledno bile odsutne. Jer, samo dva meseca kasnije, od te „lepše Varne“ ostalo je malo šta. Cveće je sasušeno. Prostor je zarastao u korov. Žardinjere i uređeni plato više ne izgledaju kao rezultat „uspešne radne akcije“, već kao još jedan dokaz da je u ovom gradu i njegovim selima najvažnije kako nešto izgleda onog dana kada se fotografiše, a ne šta će sa tim biti mesec, dva ili šest meseci kasnije.

I tu zapravo počinje mnogo ozbiljnija priča od nekoliko osušenih cvetova. Jer nije problem u tome što su mladi ljudi došli, zasukali rukave i pokušali da nešto urade. Naprotiv.

Njima treba odati priznanje

U vremenu u kojem se mladi uglavnom optužuju da ih ništa ne zanima, da su apatični, da neće da rade i da samo gledaju kako da odu iz zemlje, pojave se mladi ljudi koji izdvoje svoje vreme, energiju i trud da urede prostor u kojem žive. To bi trebalo da bude za pohvalu. Ali onda se postavlja jednostavno pitanje: Ko je njihovu energiju pretvorio u političku reklamu, a njihov trud ostavio da propadne?

Jer javna površina nije predizborni pano, cveće nije kulisa za stranačku fotografiju a farbanje žardinjera nije politički program. Mladi ljudi nisu besplatna radna snaga za proizvodnju stranačkog propagandnog sadržaja.

Ako neko zaista želi da uredi centar sela neka ga uredi. Ako želi da pomogne neka pomogne. Ali onda mora da postoji i ono mnogo važnije pitanje: ko će to da održava? Jer posaditi cveće može svako. Mnogo je teže zalivati ga, očistiti korov, pokositi travu, obnoviti ono što je oštećeno. Voditi računa o javnom prostoru kada kamere odu, novinari objave fotografije, a stranačka objava potone među stotinama drugih. A upravo se tu vidi razlika između rada za fotografiju i stvarne brige o gradu.

I zato ovaj prizor iz Varne nije samo priča o osušenom cveću. On je slika sistema u kojem se mnogo toga radi zbog slike, a malo toga zbog građana. „Akcija“ traje jedan dan, a grad mora da se održava svaki dan. Posebno je licemerno kada se stranačka akcija predstavlja kao dokaz brige za lokalnu zajednicu, dok istovremeno postoje gradske službe čiji je posao upravo da se brinu o javnim površinama.

Verujem da se niko od onih koji su na društvenim mrežama gledali objavu o uređenju centra Varne nije zapitao: Šta se dogodilo nakon što su aktivisti otišli? Ko je trebalo da zaliva cveće? Ko je trebalo da ukloni korov? Ko je trebalo da obiđe prostor? Ko je trebalo da kaže: „Ljudi, ovo što smo zasadili mora da se sačuva“? I, konačno, ko je odgovoran što danas ono što je pre dva meseca predstavljano kao primer brige za selo izgleda kao zapušten prostor?

Naravno, ovo nisu pitanja za mlade aktiviste, već za nadležne gradske službe i one koji njima rukovode. Jer ako su građani i stranački aktivisti morali sami da uređuju javne površine da bi centar sela izgledao pristojno, onda je potpuno legitimno pitati se šta rade službe koje su za to plaćene novcem svih građana? A ako su već prihvatili pomoć građana i mladih aktivista, onda je još manje razumljivo da su taj posao pustili da za dva meseca propadne. To nije samo nemar, to je ponižavanje tuđeg truda.

Neko je tog dana poneo rukavice, neko motiku, neko farbu, neko cveće. Neko je možda potrošio nekoliko sati svog slobodnog vremena verujući da radi nešto korisno za svoju Varnu. A onda je neko drugi, kome je to posao, očigledno zaključio da to više nije važno. A upravo je to ono najtužnije.

 Vredne ruke za lepšu Varnu: Uspešna akcija uređenja centra sela!

Aktivisti Srpske napredne stranke Šabac danas su sproveli još jednu uspešnu radnu akciju i svojim trudom ulepšali sam centar Varne.

U okviru ove akcije, centar sela je dobio potpuno novi, osveženi izgled:

Plemenito zelenilo: Zasađeno je novo, prelepo cveće koje će tokom cele sezone krasiti naše mesto.

Novi sjaj: Ofarbane su i uređene betonske žardinjere, čime je prostor oko centra dobio uredan i čist izgled.

„Naš cilj je da svako mesto u našoj opštini bude čisto, uređeno i prijatno za život svih meštana. Ovakve akcije pokazuju da zajedničkim snagama i dobrim delom možemo da napravimo veliku razliku u našoj lokalnoj zajednici.“

Veliko hvala svim aktivistima koji su danas izdvojili svoje vreme i energiju da Varna zablista u punom sjaju!

Tekst i fotografije preuzete sa zvanične Facebook stranice Srpska napredna stranka Šabac

Mladi nisu dekor

Posebno bi trebalo da se zapitaju oni koji ovakve akcije organizuju i predstavljaju javnosti. Ako zaista žele da uključe mlade u život zajednice, neka ih uključe u odlučivanje. Neka ih pitaju šta njihovom selu nedostaje, neka im omoguće da učestvuju u kreiranju programa, neka zajedno sa njima naprave plan kako da se javni prostor održava, neka njihov trud bude početak nečega što traje, a ne sadržaj za jednu objavu na Facebooku.

Jer kada vlast mlade ljude pozove da rade, a onda njihov rad iskoristite kao scenografiju za političku promociju i nakon toga sve prepustite propadanju, onda ih nisu uključili u život zajednice već su iskoristili njihov entuzijazam. A to je velika razlika.

Možda ovi mladi ljudi toga u tom trenutku nisu ni bili svesni. Možda su iskreno želeli da učine nešto dobro. Možda nisu ni razmišljali o tome ko će ove njihove fotografije objaviti, kako će akcija biti predstavljena i šta će politički značiti. Zato kritiku ne upućujem njima. Kritika ide prema onima koji su njihovu iskrenu želju da urade nešto dobro pretvorili u politički marketing. I prema onima koji su posle toga pokazali da ih rezultat više ne zanima.

 Cveće u Varni je uvenulo za dva meseca. Ali ono što je mnogo opasnije jeste što se u ovom gradu i ovoj zemlji godinama suši nešto mnogo važnije: sloboda ljudi da rade, misle i žive bez partijskog pokroviteljstva. Korov koji je prekrio centar Varne može da se pokosi za jedan dan. Mnogo će teže biti iskoreniti korov političke zavisnosti koji je pušten da raste godinama.

Zato ne treba kriviti mlade ljude sa fotografija. Treba pitati one koji su ih tamo doveli: šta ste im zapravo ponudili: priliku da budu građani ili razlog da budu poslušni?

A Šabac?

Varna, međutim, nije izolovan slučaj. Ovakvih „akcija“ koje zablistaju pred kamerama, a zatim budu zaboravljene, već smo gledali i gledaćemo ih. Problem je što se isti obrazac sve više vidi i u samom Šapcu. Uređivanje, fotografisanje, objava, pohvala, i dalje…? Ko će održavati, ko će popravljati, ko će kositi, ko će čistiti? Ko će se setiti tog prostora kada više nema političkog interesa da se tamo pojavi kamera? Jer grad se ne održava Facebook objavama, grad se održava svakodnevnim radom.

I zato bi bilo dobro da nadležni, umesto što se hvale svakom posađenom sadnicom, povremeno prošetaju gradom i selima i pogledaju šta se sa tim sadnicama dogodilo. Da vide parkove, trotoare, zelene površine, igrališta, prilaze, seoske centre. Prostore koji su nekada uređivani, a danas ponovo liče na zapuštene površine. Jer građani ne žive na Facebooku. Oni žive u tom mestu, u tom gradu. I ne zanima ih ko je kada pozirao sa lopatom. Zanima ih da im selo i grad budu uređeni, da ono što se uradi traje, da službe rade svoj posao. I da se njihov novac ne troši samo na projekte koji lepo izgledaju dok traje fotografisanje.

Možda je zato, umesto još jedne stranačke objave sa naslovom „Vredne ruke za lepšu Varnu“, mnogo poštenije da objavimo fotografiju istog mesta i napišemo: „Vredne ruke uradile svoje. A gde su bile nadležne službe?“ To bi bila mnogo korisnija politička poruka i mnogo poštenija prema tim mladim ljudima.

Jer nije sramota što su oni pokušali da ulepšaju svoju Varnu, sramota je što je neko dozvolio da njihov trud za samo dva meseca postane ruglo. A još je veća sramota ako je sve to od početka i bilo zamišljeno samo da bi jednog dana, kada se izvade lopate i posade sadnice, kamere imale šta da snime.

Najlakše je upravljati čovekom koji strahuje za posao

Ovo je možda i najružnija strana čitave ove priče. Jer nije teško pretpostaviti zašto su ovi mladi ljudi došli da sade cveće, kreče žardinjere ili učestvuju u nekoj drugoj „radnoj akciji“.

Možda zato što veruju u ono što rade, možda zato što žele da pomognu ali možda i zato što znaju da od iste političke strukture zavisi njihov ugovor, posao, produženje angažmana, preporuka ili neka sledeća prilika. I tu prestaje priča o dobrovoljnom aktivizmu, a počinje priča o sistemu zavisnosti.

Ako mlad čovek zna da mu posao traje tri meseca i da o njegovoj budućnosti odlučuju ljudi koji od njega očekuju partijsku lojalnost, onda njegova „dobrovoljnost“ više nije tako jednostavna stvar. Jer kako odbiti? Kako reći „neću“? Kako ne otići na stranačku akciju ako znaš da će neko možda sutra odlučivati da li ćeš dobiti novi ugovor? Kako sačuvati sopstveno mišljenje ako ti egzistencija zavisi od toga da li si „podoban“?

To nije briga o mladima. To je proizvodnja zavisnosti.

A čovekom koji zavisi od nečije političke milosti mnogo je lakše upravljati nego slobodnim čovekom. Zato su možda najveće žrtve ovakvog sistema upravo oni koje gledamo na fotografijama sa osmesima, rukavicama, četkama, lopatama, sadnicama ili za stranačkim štandovima. Njihova lica su na društvenim mrežama, njihov trud se koristi kao politički dokaz a mladost kao dekor.

Međutim iza svega stoji mnogo ozbiljnija poruka: „Budi sa nama ako želiš posao.“

I to je ono protiv čega bi trebalo da se pobune svi bez obzira na političku pripadnost. Jer posao nije nagrada za partijsku poslušnost, javni novac nije stranačka kasa a mlad čovek nije ničije vlasništvo.

Mladi ljudi su žrtve sistema koji njihovu nesigurnost i strah koristi za političku kontrolu!

Ne treba ih osuđivati, treba ih osloboditi

Zato bi bilo krajnje nepravedno upirati prstom u mlade ljude koji su uređivali Varnu. Njima ne treba podsmeh, njima treba reći: hvala što ste pokušali. Ali isto tako treba pitati one koji su ih tamo poslali: Šta ste uradili da njihov trud ne bude uzaludan? Jer ako ste već pozvali mlade da sade cveće, onda ste morali da obezbedite da to cveće ima vodu, ako ste farbali žardinjere, trebalo je da obezbedite da prostor bude održavan. Ako ste govorili o „lepšoj Varni“, onda ste morali da pokažete da vam je Varna važna i kada nema kamera. U suprotnom, mladi ljudi nisu bili pokretači promene. Bili su statisti u političkoj predstavi. A to je možda najtužnija slika današnje Srbije: mladi ljudi koji bi trebalo da budu nosioci budućnosti pretvaraju se u taoce sopstvene egzistencije.

Umesto da ih politika uči kako da budu slobodni građani, ona ih uči kako da budu poslušni i lojalni. Umesto da ih podstiče da pitaju, ona ih uči da klimaju glavom. Umesto da im otvara prostor da stvaraju, ona im nudi kratkoročne poslove i dugoročnu zavisnost. A onda ih, kada zatreba, izvede na ulicu, da sade cveće, stoje ispred štandova, dele letke, nose zastave, popunjavaju sale, aplauzom podrže govornike ili se fotografišu za stranačke objave.

Tako se od mladog čoveka ne pravi građanin, pravi se partijski resurs.

Ivan Kovačević