Ta iskusna, starija gospođa u posetu mi porodičnu došavši
Zastade pred fotografijom mladog ženskog bića na mom radnom stolu.
Zagledala se u nju, pažljivo, dugo.
I nije neko vreme reč izustila.
Razmišljala je, pa me je upitala oprezno, s brigom
odmeravajući izraz mog lica na koje kao da je postepeno sanka padala.
„To je dakle ona?“
„Da“, brzo sam odgovorio sa nekim žarom ali i zebnjom u isti mah.
Interesovalo ju je da li sam njoj, onoj na slici, dobro zagledao oči.
Da li sam joj, kroz njih, možda makar na tren proniknuo u srce?
Pa sam beskrajno zanesen objašnjavao dalje da su one – te njene oči –
I u zbilji neopisivo lepe, toliko je sva neodoljiva i zgodna da nisam ni smeo da joj oči baš do detalja, pomnije osmotrim.
Da se od jarke svetlosti njihove ne bih pretvorio u prah.
A valjda će za promatranja potanka vremena dovoljno biti, nasmešio sam se,
Kao da od nje, od moje negdašnje profesorke stroge, tražim podršku i ohrabrenje u isti mah.
Vrtela je glavom, pa mi najzad odrešito, jasno reče:
Da one oči, premda nesporno dražesne i bistre, neku hladnoću, bezmalo mraz šire.
Da zrače nepresušnom ambicijom i bespoštednom oštrinom,
Da će me pokoriti tom svojom bujičastom silinom.
Bez ikakvog obzira, etičnosti i mere.
Da u njima previše neosetljivosti i samoživosti ima,
Malo ili nimalo ljubavi i razumevanja za druge.
I da zêbe zbog toga, zbog nameravane budućnosti moje
Sa onom „lisicom“ s fotografije na mom radnom stolu.
Čini joj se da me s tom devojkom ne čeka blaženstvo, mir i sreća.
Sagla je glavu, ta moja vrla sagovornica koja me je još kao đaka upoznala.
I već ondao me celog „pročitala“.
A volela bi, veli, što se tiče one „moje vile“ da se dobrano vara.
Ništa mi nije savetovala, samo se, ta vremešna dama, sa setom u kutak sobe povukla.
Zavladala je tišina.
U meni je ali i u njoj, izgledalo je, nastupila teška mučnina.
Uskoro je žurno otišla, sva majušna, iznenada pogružena.
I evo, setih se sada delimice oronuo toga i svega šta je bilo posle.
Kada, baš onako kako je dobronamernica predosetila i blago me upozorila, pogrešno odabranim putem bez povratka i utočištva krenuh lelujavo.
U suštini sâm, usamljen,
Nespokojan.
Izgubljen, ne sasvim svoj.
I nigde nisam dospeo.
Drugačiji, neprilagođen.
I takav (za)ostao u paru s devojkom s fotografije već izbledele i požutele.
Obe.
Desilo se baš ono čega se ona mudrica plašila, sve upravo onako kako je slutila.
(A ipak se u sebi, meni u korist potajno, uzaludno nadala.)
Doista, malo je zaključiti da su „oči ogledalo duše“ nečije.
One su sâma ta duša, ako je taj neko uopšte ima.
Da iz nje može, ili ne može ostalima nežnost i plemenitost da pruži.
Za one koji umeju da gledaju,
I znaju da vide šta u tim očima dublje se krije, i šta može sve kasnije da bude.
A šta nikada neće biti,
Jer ne može se iz mraka, iz nepostojeće naklonosti i strasti,
Iz paralelne stvarnosti,
Iz emotivne ljudske praznine,
Iz ničega blagorodnog (ni) radost za nekog drugog iznedriti.
Može se samo u pomirenost i u blede snove potonuti.
U budućnost tamnu što sporije otisnuti.
Zoran R. Tomić