Godišnjice šabačkih medija
Igrom slučaja ove sedmice tri šabačka medija obeležavaju godišnjice. U sredu, 16. decembra, list “Glas Podrinja“ ulazi 77. godinu izlaženja. Tog 16. decembra 1944. godine, tek po oslobođenju Šapca, dok su još trajale borbe protiv okupatora, pojavio se „Glas Podrinja“, i izašao na četiri strane. Izlazio je tri puta sedmično, i u početku to su uglavnom bile vesti sa frontova ili radne akcije. Ono pravo zlatno doba za štampu, „Glas Podrinja“ beleži krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka, sa tiražom od 30 hiljada primeraka, u vreme glavnog i odgovornog urednika Obrada Kovića. „Glas Podrinja“ bio je izuzetno poštovana institucija, jer se onda cenio posao novinara, kao društveno-političkog radnika. O značaju toga posla dovoljno govori da je priređeno i odštampano četvorotomno delo “Šabac u prošlosti“. Vremenom menjala se i lokacija lista, od one u Karađorđevoj do hotela „Zeleni venac“ i na kraju, 1987. redakcija se seli u Dom štampe, zdanje u Benskoj Bari. Kasnija turbulentna vremena list je, što je najvažnije, preživeo s obzirom da su mnogi lokalni listovi ugašeni. Prilikom privatizacije ovaj list zabeležio je rekord, oko 700.000 evra platili su sveštenik Bogdan Simanić i preduzetnik Slobodan Teodorović. Ne zadugo posle te velike kupovine redakciju napušta desetak novinara i saradnika na čelu sa glavnom urednicom Stanom Munjić, i osnivaju „Šabački glasnik“. Pored imena, tradicije i ugleda, vlasnici su se namerili i na 700 kvadrata poslovnog prostora. Ali, nije im se dalo, nisu isplatili poslednju ratu, i list se opet našao na dražbi. Nova cena bila je 180.000 evra, i to je platio konzorcijum. I u ovakvim izuzetno nepovoljnim uslovima za štampane medije, barem onih koji drže do profesionalizma, „Glas Podrinja“ opstaje, a ima i kvalitetan portal gde svakodnevno prate i inoviraju informacije.
U sredu, 19. decembra, na Nikoljdan, 2007. godine, uveče je pred Domom štampe u Benskoj Bari istovaren prvi tiraž „Podrinskih“. Ovaj list ima neku drugu, alternativnu tradiciju, počev od prvog privatnog lista „Zaslon“ Ivana Kovačevića koji se pojavio 1990. godine, u osvitak višestranačja. Ali, vlast to nije tako shvatila, tako da je zabranjen posle 12 brojeva. Na to se naslanja „Šabačka revija“, od 1994. godine, da bi prestala sa izlaženjem tri godine kansije, i ponovo pokrenuta 2005. godine. „Podrinske“ su imale drugu formulu, postale regionalne, ali u fokusu je bio Šabac. Osnovni moto: nema tabu tema i cenzure! Negujući pre svega prodemokratske vrednosti list se tako i profilisao kod čitaoca, a zvezdani časovi bili su pred izbore, tako da je štampan i u deset hiljada primeraka. Nosilac je najvišeg priznanja Grada Šapca, Nagrade “22. april“, za razvoj demokratskih vrednosti i osvajanje slobode mišljenja. Pre „Podrinskih“ ovu nagradu poneli su Olja Bećković, Vukašin Obradović, redakcija lista „Danas“, a posle Milan Jovanović, novinar iz Grocke kome su spalili kuću, i Aleksandar Obradović, uzbunjivač iz „Krušika“. S obzirom na stavove list ima brojne protivnike i mrzitelje, čekajući da se list ugasi. S druge strane pored štampanog izdanja tekstovi su veoma čitani na veb stranicama, poneki od njih imaju nekoliko stotina hiljada poseta, do nekih prosečnih 10 do 20.000 poseta.
A 20. decembra obeležava se 52. godišnjica Radio Šapca. Iznikao iz redakcije „Glasa Podrinja“, otpočeo je svoje slavno putešestvije 1969. godine, i to je najavio spiker Slobodan Ćurčić. Nijedan šabački medij nije dosegao takvu popularnost kao Radio Šabac. Tih sedamdestih, osamdestih pa i počektom naredne decenije sluša se diljem tadašnje SFRJ. Sa desetokilovatnim srednjetalasnim predajnikom i antenom od stotinu metara u Kormanu, bio je čudo nad čudima, čak su se žalile i neke strane stanice da ih Radio Šabac potiskuje. Bio je poznat po željama i čestitkama slušalaca, ali program je bio ispunjen brojnim emisijama iz kulture, ekonomije, poljoprivrede, sporta.. Stručnjak za masovne medije Bogdan Tirnanić, u jednom od napisa u NIN-u devedesetih godina, ukazao je da bi trebalo podići muzej Radio Šapca. Zbog demokratizacije ali i nekih drugih fenomena retkih na jugoslovenskom i srpskom medijskom planu. Tokom NATO bombardovanja srušen je antenski stub, prešlo se na emitovanje preko ultrakratkih talasa, a takođe i na isključivo zabavnu muziku. Danas je Radio Šabac sveden na opštinsku frekvenciju, i uglavnom emituje muziku. Ipak, o ovom medijskom čudu Šabačko pozorište ove godine priredilo je predstavu koje je dosta dobro ocenjena u teatarskim krugovima. Zajedno sa TV Šabac Radio je privatizovan za oko 500.000 evra, što je cena bila veća od Studija B. Međutim, kao i kod ostalih medija surovi tržišni uslovi traže uštede, a najviše se to vidi po broju zaposlenih. Nekada je, na primer 1990. godine, u „Glasu Podrinja“ i Radio i TV Šabac bilo uposleno više od stotinu novinara, saradnika, tehničara, komercijalista… Kroz sve ovo vreme ovi mediji bili su svojevrsni hroničari i pratioci Šapca i Podrinja, i ostavili vredan trag u vremenu, koje neumitno teče i ruši ono staro.
D.Eraković
