Gore deponije u Srbiji
Gorele su deponije u Vinči, Novom Sadu i još nekim mestima što dovoljno govori o nerešenom problemu sa odlaganjem ogromnih količina otpada i đubreta. Samo u Vinči naslage otpada su debele i po 170 metara, a otrovni dim proteklog vikenda itekao je ugrožavao čitavu prestonicu čak sa osam puta prekoračenom granicom toksičnog vazduha. I najveći problem u tome što se nadležni prave Toše, a kao lek nude da se zatvore prozori! Uz to, rešenja koja predlažu nisu prošla stručnu analizu, jer se planira da brigu o deponiji Vinča prepuste stranom partneru sa cenom višom od milijardu evra, i sa spalionicom za koju se ne zna šta će sve ispuštati u vazduh. Međutim, sem sporadičnih izjava opozicije pravog protesta Beograđana nije ni bilo, s obzirom na sve što se dešavalo.
U Šapcu je deponija na Dudari zatvorena posle velikih poplava, 2014. godine. Do tada dnevno su tu lagerovalo i po stotinu tona raznog otpada i smeća. Deponija na Dudari otvorena je naprasnom odlukom tadašnjeg gradonačelnika Zorana Despotvića zarad političkih poena na izborima 1990. godine. Naime, dvadestak meštana sela Maovi vilama i motikama sprečilo je dalje odlaganje otpada na tadašnju gradsku deponiju jer nisu preduzimane sve potrebne zaštitne mere, a u pitanju su bilim glasovi Poceraca. Gradska deponija na Dudari nikada nije dobila potrebnu dozvolu, pre svega zato što nije postavljena zaštitna folija. Šabac je za sada jedna od retkih sredina koja ima funkcionalnu sanitarnu deponiju, zajedno sa Sremskom Mitrovicom, a dnevno se na ovu deponiju odveze oko 35 tona otpada. U Šapcu se prikuplja otpad sa cele teritrije, računajući i 50 sela, što je retkost u Srbiji. Znatan pomak učinjen je separacijom otpada i postavljanjem sanitarnih ostrva u gradu, gde se posebno prikuplja papir, staklo, tekstil kao i ostali otpad, najvećim delom organskog porekla. S druge strane Srbija je pri samom dnu zemalja koja reciklira prikupljeni otpad. U razvijenom svetu oko 90 odsto otpada se reciklira, što donosi i znatnu zaradu, a pri tom se smanjuju količine udeponovavanja. Najvažnije je da se najveći deo otpada sortira kod samih domaćinstava, a pogotovo je to značajno kod plastike. Još uvek nema zabrane korišćenja plastičnih kesa, koje se upotrebljavaju u enormnim količinama, nekoliko milijardi komada godišnje, čija upotreba kratko traje a razlaganje se meri stotinama godina. Dobar primer pružili su Šapčani usprotivivši se 2001. izgradnji spalionice hemijskog otpada koju je finansirala Evropska unija. Rešeno je i pitanje deponije piritne izgoretine u Orašcu, jer su sve količine otkupili Kinezi, a 2000. godine se desilo da je popustio nasip i da se znatna količina ove izgoretine našla u Savi. Najopasniji akcident bio je 1986, kada je oštećena vagon cisterna sa amonijakom, i samo mali deo je iscureo.U suprotnom Šabac bi doživeo sudbinu Bopala. Velika opasnost pretila je i od bivše fabrike „Zorka plastične mase“, gde je bilo lagerovano dve hiljade tona vinilhlorid monomera. Ova fabrika, po američkoj tehologiji, bila je u blizini grada dok je preporuka da bude barem 25 kilometara udaljena od naseljenog mesta.
Pokazalo se da ekologija i nije na zavidnom nivou u Srbiji, s obzirom i na 3,5 miliona septičkih jama, da su vrlo retka postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, koje Šabac srećom ima. No, ostalo je pitanje druge faze ovog postrojenja gde bi se otpadni mulj koristio za dobijanje energije kao i komposta za zemljište. Ovu drugu fazu trebalo bi da finansira država, ali se pravda nedostatkom novca. Sada se vidi da su ulaganja u zaštitu životne okoline prioritetna, a da su posledice veoma pogubne po građane ako se to zapostavi.
Dragan Eraković