PIŠE: GORAN POPOVIĆ
Pokazao mi Ivan i na desetine knjiga pisaca kojima je pisao recenzije, i odbijao da naplati, kaže grehota je da pisac od pisca traži, dok su neki naplaćivali po 5o evra čitanje i 100 za govor na promociji. Dao mi je i tri knjige o našim velikanima, u izdanju šabačkog Zaslona, Ivana Kovačevića: Bure i osame Mioša Crnjanskog, od tri stotine prispelih rukopisa prva nagrada na šifrovanom konkursu Večernjih novosti, Amor u Borinom Vranju, takođe feljton u Večernjim novostima. Bora Stanković je bio omiljen pisac Živojina Pavlovića, Živojin se spremao da snimi dokumentarac po ovoj Ivanovoj knjizi, ali je preminuo, ostao je nedovršen film Zemlja mrtvih, posthumno dovršen. Ivan ima i knjigu Ključ od sebe, životopis Isidore Sekulić, nagrada Isidorine zadužbine u osnivanju, IP Plavi Jahač i Zadužbina, upriličili su mu promociju u Konaku knjeginje Ljubice. Bilo je problema u vreme, posle Brozove smrti. Delegacija partijaca iz Šapca došla je u redakciju Večernjih novosti sa zahtevom da se feljtoni ne objave, Crnjanski je monarhista, Isidora verski fanatik, Bora Stanković lokalpatriota. Slobodan Glumac, urednik, koji je na srpskom preveo Brehta bukvalno ih je oterao. Problem i za promociju knjige Ura ura matura. U Beogradi je održana u Prosvetinoj knjižari, na stotine mladih jer je Ivan gostovao na Radiju 202 i Trećem kanalu RTS, knjižara mala pa se ulazilo na smenu po pedesetak i promocija je trajala od pet popodne do jedanaest uveče. Posle dva dana promocija u Šapcu, u Prosvetinoj knjižari, organizatori Slobodan Mašić i Milan Vasić Buče. Opet su o knjizi kazivali Slobodan Mašić, pesnik Raša Popov i rok kritičar Peca Popović. Ali ‘organi’ su izbacili s promocije sve pankere iz Šapca i one sa svih strana, pa su Ivanove kolege iz Glasa Podrinja rekli mladima da ostanu, upriličena je u pet popodne promocija u desku Glasa, uz posluženje. Ivan je na Festu 2015., promovisao svoje dve knjige o italijanskom književniku i režiseru Pazoliniju, pred projekciju igranog filma o ovom umetniku. Seća se ponovo Kluba mladih stvaralaca Šapca, čiji je predsednik bio. Mihailo Gligorić Gliša, slikar, i Ivan upriličili su scensku postavku Lorkine poezije bunta i otpora. Lorku je glumio tada srednjoškolac Milan Vuletić, pesme su kazivale Ljiljana Radaković, Slavica Ilić, Vesna Šobić, i njen brat, i Dragica Rosić, obe sada uspokojene. Svake godine u Rumi se održava Ruma pank fest Iz sve snage. Ivan najstariji među njima, iz milošte zovu ga Naša Biblija i Matora ajkula, a oni mlade ajkule. Ivan je u Selovoj školi vodio novinarsku i recitatorsku sekciju, snimao s decom filmove, uređivao list Sele i Braća Srnić, a kad je prebačen u Glas Podrinja bio je urednik časopisa Drugar, radio i tv emisija za mlade, i Noćnog programa Radio Šapca, kultnog Ini mini mani mo. Slikar Goran Bujšić i Ivan objavljivali su slikarsko pesničke buklete Ajkula. Kaže antisluhista je, ali pisao je stihove za muzičare, i 1975., bio tekstopisac godine u bivšoj federaciji. Voli pozorište i film, ali antitalenat je za glumu. No studenti Fakulteta dramskih umetnosti izmolili su da on, a ne neki slavni glumac, glumi u njihovom autorskom filmu Pojačalo i gitara, i pobrao je sjajne ocene na festivalima studentskog filma. Uz Udruženje književnika, Pesnici sveta i SOKOJa član je i Vukove zadužbine. O Ivanu se može pisati i pisati, povod za ovo bile su neobjavljeene njegove Neke nove pesme, ostaće samo na njegovom fejsu i sad u Podrinskim, jer je u poodmaklim osamdesetim i nema materijalne uslove za štampanje.
(Kraj)
ZEMLjA BEZ ODGOVORNOSTI
Zemlja bez odgovornosti,
Teška mašinerija propasti,
Gde vetar nosi i razvejava sve.
Reke se stide svog imena, a nebo krije greh.
Tlo plače pod težinom naših koraka,
Jer svaki štrapac gasi svaku travku.
Gradovi se lome pod teretom praznih reči,
Ulice ogluvele od graje laži,
Staze naših senki nikud ne vode,
Samo kotrljanje kamenja svakodnevice bez glasa.
Jutro dolazi, sa njim ne i boljitak,
Drveće šapće žalopojke, ali niko ne sluša.
Zemlja bez odgovornosti,
Nemo svedočanstvo naših grešnih ruku,
Miris slavne prošlosti meša se
Sa živim peskom i prašinom zaborava.
Ali negde, u dalekoj tišini,
Komadi svetla padaju kroz pukotine,
Podsećajući da život još traje,
I da odgovornost može ukoreniti
Svoje novo nepresušno seme
Koje će procvetati cvetovima ponosa
A ne gorkog pregolemog srama. .
Ivan Glišić
PRODANE DUŠE
U senkama gradskih ulica, gde svetla blede tiho,
Hodaju ljudi sa pogledom što nosi krik i stid.
Prodali su snove, ljubav, i reči što vrede,
Za novac, za moć, za laž, za strah koji jede.
Na njihovim licima osmesi su hladni kao staklo,
Ruke se tresu od toga što su sve dali
I ništa više ne drži u srcu iskrenu iskru,
Samo praznina što svetla u tami guta.
Gde je bila duša, sada kovanice škripe,
Gde je bila istina, sada laži cvetaju.
Svaki korak posrće od težine izgubljenog sebe,
Obraz im đon, đon im obraz.
Jednoga dana će ih i oni kojima su
Svoju dušu prodali
Baciti u kontejner kao iznošene cipele.
Niste morali tako, hteli ste
jer ste bili na prodaju.
Ivan Glišić
PONEKAD MORAŠ DA PLIVAŠ I SA AJKULAMA
Ponekad moraš da plivaš i s ajkulama,
Dok talasi rešetaju tvoje misli,
Gde strah i hrabrost u istoj meri žive,
I svaki dah nosi i senke i blistavi zrak.
Moraš zaroniti kad voda reži,
Kroz nemirne struje koje te vuku,
I videti u očima tih divova dubine,
Da ponekad i opasnost ima svoju magiju.
Kada prsti utrnu, a telo premori,
Seti se zašto si krenuo na put,
Plivanje sa ajkulama nije samo borba,
Već lekcija da se strahom postaje hrabrost.
I kada konačno izađeš na obalu,
Osećaćeš u srcu tišinu i snagu,
Jer ponekad moraš da plivaš i s ajkulama,
Da bi naučio koliko si stvarno slobodan.
Ivan Glišić
NIJE DOVOLjNO SAMO POSTOJATI
Nije dovoljno samo da postojiš,
da dah tvoje tišine krade prostor,
da kroz svakodnevne sate prođeš,
bez svesti da svet traži tvoj glas,
tvoj osmeh, tvoj odmor.
Nije dovoljno samo da dišeš,
kao lišće što vetar nosi daleko,
bez srca što oseća, što plete, što više
ne pristaje na senke svoje tuge, sne.
Potrebno je da svetliš, da pomeriš,
da ruke tvoje grade i greju,
da reč tvoja stvori, da ljubav deli,
da kroz tvoje oči sunce opet sija,
veće, nebesnije. Jer biti – to je samo početak,
ali živeti, deliti, osećati
to je melodija što traje, što peva,
i koja svet obnavlja,
dok ti postojan stamen stojiš tu.
Nije dovoljno samo da postojiš—
treba da se pojaviš u tuđim životima,
ali ne kao mrkli mrak,
nego kao glas koji oslobađa,
kao svetlost koja se pamti,
kao dah koji menja svaku noć u dan.
Ivan Glišić
ŽIVOT JE VREDAN RIZIKA
Život je reka što stalno teče,
u svakom talasu nova igra se piše.
Korak napred, možda stub u mraku,
ali srce zna – nema sigurnog puta
bez traga, ma kakav on bio.
Rizik je i u klici snova,
i u zemlji što nekad cveta,
a nekad je suva i žedna.
Ponekad oluja, ponekad tiha seta.
U strahu stajati – to znači umiranje,
a hrabrost znači živeti, istrajati i leteti,
ne bojeći se neizvesnosti letenja.
Svaki pad nosi pouku, svaka borba nauk,
i tamo gde strah čeka, rađa se hrabar znak.
Zato smej se vetru, zakorači kroz maglu,
život je rizik – ali vredan čak i tuge.
Ljubi bez granica, sanjaj bez stida,
jer život je ukradena svetlost
ako ne slediš svoje srce, svog vodiča.
I kad put postane težak, kad sumrak preti –
seti se, svaki rizik uz tamu nosi
i klicu svetlosti.
Život je vredan rizika, i to je živa istina,
jer ko ne reskira, ne zna
istinsku snagu svog bića.
Ivan Glišić
NISAM SE JA UPLAŠIO
Nisam se ja uplašio
od zlonamernih kritičara,
moj glas vuče iz dubine,
moja reč udara kao oluja,
dok oni šapuću u senci,
strah im u očima, ne hrabrost.
Nisam se ja uplašio
njihovih oštrih jezika,
njihovog prezira i pogleda,
jer u meni gori vatra
koju ne mogu ugasiti.
Oni beže od mog svetla,
ne od tame, ne od senki,
nego od mene -moje istine, moje slobode,
moje moći da budem ono što jesam.
Nisam se ja uplašio
Od zlonamernih kritičara.
Svet je moj da ga osvetlim,
moje reči su moje oružje,
a oni, zaslepljeni sopstvenim strahovima,
samo se uzalud junače
nemajući šta svetu da ponude
osim ubilačkih reči blaćenja,
a u osami se povlače u svoje
okoštale jadne ljušture
svesni svog ništavila,
dok ja, ne obazirući se na njih,
koračam napred – mirno, nepokolebljivo,
i neustrašivo.
Ivan Glišić
KRALj
Nemam ništa, ništa mi i ne treba,
a kao da imam sve.
Živim od danas do sutra.
Idem gde želim, radim šta hoću.
Spavam gde me put nanese,
probudim se gde zanoćim.
To ne može ni kralj!
Družim se s kim mi se druži.
Nikome ne polažem račune,
niti tražim da ih bilo ko polaže meni.
Niko me se ne plaši, niti se nekoga plašim.
Pa to ne može ni kralj.
Ceo svet pripada meni,
Pripadam i ja celom svetu.
Boli me uvo za politiku, religiju,
tajna ii javna društva najbogatijih
i tobože najhumanijih,
kao što i njih boli uvo za mene.
Pa to ne može ni kralj.
Oblačim, jedem i pijem
ono što imam, ako imam.
Ako nemam tražim. Ako imam i ja dam.
Pa to ne može ni kralj.
I volim ceo svet. Volim čak i one koji me mrze.
U stvari, ne mrze oni mene, mrze sebe,
jer ne mogu da žive poput mene,
u slobodnoj slobodi. Pa to ne može ni kralj!
Kad uđem u kakvu birtiju,
ili kad se pojavim na kakvom buvljaku,
Svi se obraduju kad me vide.
mašu mi, tapšu po plećima, i kažu:
Evo našeg kralja! Živeo naš kralj!
A kad u novinama, među gomilama
starog požutelog papira,
vide sliku kralja, poljuju ga i kažu:
Crko dabogda, strvino!
Pa ko je onda kralj, pravi kralj?
Ja sam kralj, Pravi kralj! Kralj sam Ja.
Moi. The king. El ray. Le roi!
(Ay pero gue bonita cancion)
Ivan Glišić
