ZAPISI IZ POMRAČENE ZEMLJE
Možda će neko reći da je ovo previše lično. I jeste. Posle skoro pet decenija novinarskog rada i rada u kulturi teško je ostati potpuno hladan kada neko pokušava da vas, vaše kolege i ono što ste godinama stvarali predstavi kao nešto što niste.
Thank you for reading this post, don't forget to subscribe!To što rade prorežimski mediji može biti svašta, ali istraživačko novinarstvo nije.
Ali upravo zato moram da budem oprezan. Jer, najlakše je odgovoriti istom merom. Uzvratiti uvredom na uvredu, diskvalifikacijom na diskvalifikaciju, vikom na viku. Napisati sve ono što čovek u besu pomisli, a što u miru možda nikada ne bi rekao. I možda bih tada osetio neku ličnu satisfakciju.
Ali šta bih time dobio? Ništa.
Postao bih samo još jedan učesnik u istoj utakmici u kojoj više nije važno ko govori istinu, već ko je glasniji, bezobrazniji i spremniji da drugoga ponizi. A upravo to ne želim. Ne želim da budem isti kao oni jer možda je to, zapravo, i njihov cilj. Da nas toliko dugo provociraju, targetiraju, vređaju i izvrću činjenice dok ne izgubimo strpljenje. Da nas nateraju da odgovorimo istim jezikom. Da od novinara koji insistira na činjenicama naprave još jednog učesnika u političkom i medijskom blatu. Da se na kraju više niko ne pita ko je šta uradio, ko je šta rekao i gde su dokazi, već da svi izgledamo isto.
Ne pristajem na to.
Ne zato što nemam šta da kažem. Naprotiv. Imam mnogo toga da kažem. Ali želim da ono što kažem može da izdrži proveru i onda kada se izgube emocije, kada prođu političke funkcije, kada se promene vlasti i kada se jednog dana budu podvlačile crte. Jer vlasti dolaze i odlaze. Stranke se menjaju. Funkcije prolaze. Medijske kampanje se zaboravljaju. Ono što ostaje jeste ono što je zapisano.
Zato mislim da je danas važnije nego ikada napraviti razliku između novinarstva i propagande. Istraživačko novinarstvo nije kada nekoga unapred proglasite krivim, pa onda tražite način da svoju priču potkrepite. Nije ni kada se u televizijski studio dovedu ljudi koji će jedni drugima potvrđivati već pripremljenu priču. Nije ni kada se nečiji privatni život, prošlost ili odnosi sa drugim ljudima koriste kao oružje za javni obračun. Istraživačko novinarstvo počinje pitanjem, a završava se činjenicama.
Ne želim da pobedim u njihovoj igri. Želim da odbijem da igram tu igru.
Između ta dva kraja moraju da postoje dokumenti, provera, više izvora, pravo druge strane da odgovori i spremnost novinara da objavi i ono što se ne uklapa u njegovu početnu pretpostavku. Sve drugo može biti politički marketing, propaganda, kampanja, lični obračun ili televizijski spektakl. Ali nije istraživačko novinarstvo.
I zato ovo više nije samo pitanje „Podrinskih novina“.
Ako danas mogu da targetiraju jedan mali lokalni medij zato što nije pristao da bude deo nečije političke priče i propagande, sutra to može biti bilo koji drugi medij koji odluči na “nepristajanje”. Ako mogu da zastrašuju novinara zato što postavlja pitanja, onda više nije važno ko je sledeći na redu. A ako novinari zbog toga počnu da ćute, problem više nije samo u onima koji napadaju. Problem je i u nama, novinarima ali I u građanima.
Zato ne želim da ćutim, ali ne želim ni da mrzim.
Ne želim da uzvraćam lažima zato što neko drugi laže. Ne želim da nekoga javno ponižavam zato što je on pokušao da ponizi mene, ne želim da svoju novinarsku legitimaciju zasnivam na tome što sam uspešniji u vređanju od onoga koga kritikujem.
Hoću nešto mnogo jednostavnije. Hoću da činjenice govore, da svako ko je optužen ima pravo da odgovori, da se zna ko je šta napisao, ko je šta rekao i na osnovu čega. Hoću da institucije rade svoj posao. I hoću da novinar ponovo bude ono što bi trebalo da bude, nečiji neprijatelj samo onda kada radi protiv javnog interesa, a ne zato što je postavio neprijatno pitanje.
Možda je to danas naivno, možda je čak i opasno. Ali ako zbog svega što nam se događa napustimo te principe, onda smo izgubili i pre nego što su nas pobedili.
Jer „Podrinske novine“ nisu važne zato što su „Podrinske novine“. Važne su samo utoliko ukoliko mogu da ostanu ono što su oduvek pokušavale da budu, novine koje nikome ne pripadaju osim svojim čitaocima.
I zato, koliko god bilo teško, ne želim da budem isti kao oni. Jer ako postanemo isti, onda su oni već pobedili.
