Ljudi žure, kao što su, valjda, žurili i robovi koje su terali da zidaju grobnice faraona, piramide i kanale velikih carstava. Danas nam kažu da sve to više nije tako. Danas, kažu, ne radimo za gospodare nego za sebe. To je, navodno, napredak.
Ali vredi zastati i postaviti jedno jednostavno pitanje: ako čovek nema vremena za život, ako nema vremena za decu, za prijatelje, za tišinu, za čitanje, za molitvu ili za običnu šetnju, šta je onda zapravo dobio?
Drevni rob je znao da je rob. Nije imao iluzija o svojoj slobodi. Njegov život bio je podređen tuđoj volji i tuđem cilju. Znao je ko drži bič i ko odlučuje o njegovom vremenu.
Savremeni čovek živi u složenijoj situaciji. Formalno je slobodan. Niko ga ne prisiljava da radi dvanaest sati dnevno. Niko mu ne stoji iznad glave sa bičem. Ipak, on neprestano žuri. Žuri na posao, žuri sa posla, žuri na trening, na sastanak, na odmor koji je isplaniran u minut, pa čak i kroz slobodno vreme prolazi kao kroz još jednu obavezu.
Bič je nestao, ali je sat postao njegov naslednik.
Moderna civilizacija stvorila je čoveka koji neprestano proizvodi, troši i dokazuje sopstvenu vrednost. Ne pita se više šta je dovoljno. Pita se samo šta je sledeće. Sledeća plata. Sledeći telefon. Sledeća funkcija. Sledeća investicija. Sledeći uspeh. Kao da se život uvek nalazi korak ispred nas, nikada u ovom trenutku.
U tome leži jedna od najvećih ironija napretka. Mašine su trebalo da nas oslobode teškog rada. Automatizacija je trebalo da nam podari više vremena. Veštačka inteligencija obećava da će preuzeti ogroman deo ljudskih poslova. Pa ipak, čovek deluje umornije nego ikada.
Ispada da tehnologija nije oslobodila vreme. Samo je povećala očekivanja.
Nekada se zidala jedna piramida za jednog vladara. Danas svako od nas gradi svoju. Ne od kamena, već od kredita, statusa, karijere, pratilaca, fotografija, izveštaja i neprestane potrebe da se pokaže kako smo uspešni. Na kraju, i te piramide ostaju iza nas kao spomenici jednom životu koji smo uglavnom proveli pripremajući se da jednog dana počnemo da živimo.
Možda je najveća prevara modernog doba to što je ropstvo zamenilo ambicijom. Ono što je nekada bilo nametnuto spolja, sada dolazi iznutra. Čovek sam sebe goni. Sam sebe ubeđuje da još nije dovoljno učinio, dovoljno zaradio, dovoljno postigao. Postao je i rob i nadzornik u istoj ličnosti.
Zato pitanje napretka ne može biti samo pitanje tehnike. Nije dovoljno meriti brzinu vozova, snagu procesora ili visinu nebodera. Pravo pitanje glasi: da li je čovek postao slobodniji?
Ako je izgubio sposobnost da sedi sa svojom decom bez pogleda na telefon, ako nema vremena da posmatra reku, da razgovara sa starim prijateljem ili da se divi zalasku sunca, onda nešto u našoj predstavi napretka duboko nije u redu.
Civilizacija nije velika zato što gradi visoke građevine. Velika je onda kada gradi velike ljude.
Možda će budući istoričari jednog dana gledati naše staklene kule, autoputeve, data centre i beskrajne industrijske zone istim pogledom kojim mi danas gledamo piramide. I možda će se zapitati ono što se i mi pitamo pred tim drevnim građevinama: koliko je života utrošeno da bi ovo bilo izgrađeno?
Tada će, možda, shvatiti da pitanje nikada nije bilo šta je čovečanstvo izgradilo, već šta je, gradeći, izgubilo.
Jovica Radović
