Pre izvesnog vremena uhvatio sam sebe kako govorim da sam nezadovoljan državom. Rečenica je zvučala uverljivo, ali me je kasnije navela na jedno jednostavno pitanje: na osnovu čega to zapravo mislim?
Thank you for reading this post, don't forget to subscribe!Nisam razgovarao sa ministrima. Nisam učestvovao u radu Vlade. Ne poznajem ljude koji donose većinu odluka na republičkom nivou. Moje iskustvo države gotovo u potpunosti čine susreti sa lokalnom administracijom, javnim službama i ljudima koji obavljaju različite javne funkcije.
Tada sam shvatio da možda ne grešim u oceni, već u imenovanju.
U svakodnevnom govoru često kažemo „država“, a mislimo na vlast, upravu, pojedinačnog službenika ili čak jedan neprijatan susret. Različita iskustva smeštamo pod isti pojam, a onda nas iznenadi što su nam i zaključci nejasni.
Vredi, zato, nakratko usporiti.
Država je trajni pravno-politički okvir jedne zajednice. Ona nije jedna vlast, niti jedna generacija političara. Ona je poredak koji omogućava da se vlasti smenjuju, institucije traju i da zajednički život ne zavisi od toga ko je trenutno na vlasti.
Vlast je privremeno pravo da se tim okvirom upravlja. Dobija se izborima, gubi izborima i upravo zato mora biti izložena kritici. Kada vlast ne bi mogla biti kritikovana, prestala bi da bude demokratska vlast.
Između države i vlasti nalazi se uprava, tj. sistem organa, službi i službenika koji sprovodi zakone i javne politike. Vlast donosi odluke, uprava ih sprovodi. Zato nije sve što doživimo u kontaktu sa administracijom nužno posledica politike, niti je svaka slabost uprave slabost države.
Postoji, međutim, još jedan nivo. On se ne nalazi u institucijama, nego u čoveku.
To je javna funkcija.
Svako ko prihvati javnu funkciju prihvata i posebnu vrstu odgovornosti. Od tog trenutka njegove odluke više nisu samo njegova stvar, jer ih donosi u ime zajednice. Zato javna funkcija nije lični posed, niti potvrda nečije vrednosti. Ona je služba.
Najveći nesporazumi u javnom životu, čini mi se, nastaju upravo tu.
Oni ne počinju onda kada se donese loša odluka, nego onda kada javna funkcija postane produžetak ličnosti, kada se kritika odluke doživi kao napad na čoveka, kada javni interes ustupi mesto ličnim odnosima i kada sujeta postane važnija od argumenta.
To nisu slabosti svojstvene samo državnoj upravi. To su slabosti koje čovek nosi sa sobom gde god se nađe. Srećemo ih u školama, bolnicama, preduzećima, udruženjima, pa i u porodicama. Razlika je u tome što dobre institucije te slabosti obuzdavaju, a loše im dopuštaju da postanu pravilo.
Možda je zato najveća slabost naše političke kulture gubitak sposobnosti da razlikujemo.
Kada propust jednog čoveka proglasimo neuspehom države, zaboravljamo da su institucije veće od svojih trenutnih nosilaca.
Kada državu poistovetimo sa onima koji su trenutno na vlasti, zaboravljamo da je upravo mogućnost kritike jedan od temelja njene snage.
Iza oba nesporazuma stoji ista greška: prestali smo da razlikujemo trajno od prolaznog.
Ista zabuna javlja se i u ličnom životu. Čovek nije isto što i njegov postupak, kao što ni država nije isto što i vlast. Zato možemo istovremeno poštovati dostojanstvo ličnosti i kritikovati njene postupke. Bez te razlike nema ni pravde, ni vaspitanja, ni ozbiljnog javnog razgovora.
Možemo biti odani državi, a oštri kritičari vlasti.
Možemo poštovati čoveka, a ne slagati se sa njegovom odlukom.
Možemo verovati institucijama, a istovremeno zahtevati da rade bolje.
U tome nema protivrečnosti. Naprotiv, tu počinje zrelost.
Možda zato najvažniji zadatak građanina nije da uvek ima spreman sud, nego da najpre nauči da razlikuje. Da razlikuje državu od vlasti, vlast od uprave, upravu od javne funkcije, funkciju od ličnosti, a čoveka od njegovih postupaka.
Jer tek kada razlike postanu jasne, kritika prestaje da bude rušenje. Postaje način da se ono što je vredno sačuva, a ono što je loše popravi.
Jovica Radović
