Akademski vajar, Bojan Grujić iz Ljubovije – UPOZORENjE za svakoga ko brine za svoje zdravlje i zdravlje drugih
Kada je počelo sve ovo sa virusom bio sam zbunjen, puno informacija, teorija zavere. Iz predostrožnosti i brige za bližnje sam jedan od prvih nosio masku FFP2 zaštite. A neki ljudi oko mene me gledali kao ludaka, smejali se, zezali. Malo po malo, kako je vreme prolazilo, 2020. godina, a moje zdravlje je kao i oduvek savršeno, počeo sam da prihvatam informaciju da mladi ljudi ne mogu da imaju težu kliničku sliku, kao i da korona ne može zdravog, jakog čoveka da pokosi. Kako god moja predostrožnost je ostala zbog roditelja, starijih, vodim računa i ne krećem se, izbegavam gužve. Tokom onlajn nastave pokupim prehladu, 6 dana glavobolja, malaksalost, ostanem kući, obična prehlada.
Slični simptomi, 25.12., glavobolja blaga par dana povremeno, i jedno veče temperatura 37.4. Tako 7 dana, ja se manje više osećam dobro, rekoh sebi, šta, opet prehlada, ne izlazim nigde i izolujem se.
Ustajem, 01.01., sa temperaturom 39.2 užasnom glavoboljom da nisam mogao oči otvoriti, slomljen, gubim dah.
Prvi put od 25.12. izađem iz kuće odem u Dom zdravlja gde mi potvrde virus kovid 19 i dobijem terapiju.
Posle 3 dana terapije, 04.01., radim nalaze, tj snimak pluća i saznajem da imam tešku upalu pluća, doktori preplašeni, svi me gledaju kao izgubljen slučaj. Ja u neverici, ali vidim po njihovim reakcijama da su uplašeni, zabrinuti. Šalju me sanitetom za Loznicu gde me posle 4 sata po hodnicima i čekanju primaju u bolnicu stavljaju na kiseonik, primam terapiju.
U bolnici sam video ljude kako zapomažu, mole se da umru, da se ne muče, ujutro vidiš neko zapakovan u najlon, preminuo, stare gledaš nepokretne, muče se.
Takođe, primećujem muku, trud i požrtvovanje medicinskog osoblja, doktora/ica, sestara, tehničara, ljudi koji ugrožavaju svoje živote da spasu tuđi. Pomislim na sve budale koje šire priče da je korona laž, zavera, šire dezinformacije, koliko mi je to smetalo lično, jer ako i jeste tako, nekome je život o koncu bio zbog te korone.
Posle 10 dana terapije i infuzija u venu 5 igala koje su stajale u venama, oteklina, nespavanje, ponovo sam kući, bez kovida, na oporavku od upale pluća.
- Bio sam savršeno zdrav, nikada ležao bolest, nikada primao injekcije pre ovoga.
- Više od 2/3 pluća su mi bile upaljene, ali je onaj zdrav deo gurao i gurao bi da funkcionišem dok ne prestanem disati da nije bilo intervencije divnih medicinskih radnika.
- 3. Nakon što sam izašao čujem više slučajeva u kojima su mladi ljudi (80. godišta) sa par dana lakih simptoma dobili odjednom pogoršanje i umrli u bolnici.
Ne bih nikoga da plašim, ja se nisam plašio ali zbog dezinformacija nisam odmah reagovao i to me moglo koštati glave. Ali se nadam da će se bar neko od ljudi što „ne veruje“ u opasnost ove bolesti promeniti mišljenje.
- Nadam se da će ova moja objava podići svest ljudi i spasiti nečiji život. Hvala još jednom svim divnim medicinskim radnicima na svemu i za sve živote koje spasavaju, jer ne nose svi vitezovi oklop, neki nose medicinske kombinezone.
Iz ove lepe životne priče, Bojana Grujića, a treba je ozbiljno shvatiti, proizilazi da ovaj virus, kovid 19, nikako nije smešan, i da žene ne treba, za sada, da idu u Italiju u Šoping.
Živi i zdravi bili.
Brano Petrović