Moć i nemoć lične žrtve

Dijana Hrka i Jaćimovići u štrajku glađu

U ponedeljak Dijana Hrka prekinula je svoj štrajk glađu, nakon 16 dana, na brojne molbe, najviše dece, jer, kako je rekla, ona je potrebna živa da bi se borba nastavila. Milomir Jaćimović štrajk glađu, sa svojim maloletnim sinom, otpočeo je desetog novembra, sa zahtevom da mu se vrate autobusi i ukinu milionske kazne. U ponedeljak bilo je burno u Novom Sadu, jer je policija brutalno nasrnula na građane koji su se protivili odvoženju vraćenog autobusa, a Milomirov maloletni sin, koji je prekinuo štrajk glađu, ponovo stupio u štrajk zbog ovog čina vlasti.

Ma koliko se režim upinjao preko svojih medija da prećuti ili omalovaži ove proteste krajnjeg očaja u nedostatku rada institucija,  umogome se uzburkala šira javnost. Svakodnevno su u Beogradu građani podržavali ovu hrabru majku koja traži odgovornost i kažnjavanje za pad nadstrešnice  kao i raspisivanje izbora, jer bi to bilo sasvim nornalno u ozbiljim državama ali ne i u Srbiji. Ona nastavlja tu borbu za institucije i pravdu, i na svoj način postala je zaštitno lice i ikona protesta. Kako kaže, nije visokoobarzovana, ali njeno obraćanje i ponašanje ukazuju na jaku ličnost i visprenost.

Milomir Jaćimović se bori za ličnu svojinu i pravo na rad, što bi bio uobičajen zahtev za zemlju sa vladavinom prava, ali ovde to nije slučaj iako je Srbija implementirala evropske vrednosti u ovoj oblasti, ali samo na papiru. A očigledno je da režimu Jaćimović itekako smeta jer je uvek bio uz studente. On takođe ima veliku podršku studenata i građana, ali je simptomatično da u Đurđevu, odakle je, meštani, u strahu, prave se da ga ne poznaju.

Slično je bilo i u Lučanima gde su sugrađani, čak i komšije okretali glavu ili čak zviždali Milovanu Milivojeviću čiji je sin stradao u eksploziji u fabrici „Milan Blagojević“.

U monopolu režima nad medijima malo se čulo i o štrajku glađu Marinike Tepić zbog krađe izbora, ali su štrajk glađu  Marije Vasić kao i studenta Bogdana Jovičića doveli do delimičnog popuštanja pravosudnih vlasti. Nije uobičajeno da se pristupi ovakvom vidu protesta, jer dovodi u pitanje zdravlje kao i sam život, ali to je za njih jedini put kad su iscrpeli sve druge oblike. Nije naodmet podsetiti i na samospaljivanje studenta Jana Palaha, u Pragu, 1969, nakon gušenja Praškog proleća. Nije provereno, ali kažu, da to nije bio protest protiv sovjetske čizme već razigniranost zbog apatije velikog dela stanovništva.

Dragan Eraković