Mladi na selu – kako do boljeg sutra

Otvaranja nekih novih polja

Uprkos značaju u privrednom potencijalu kao i brojnosti stanovništva koje živi na selu agrar u Srbiji nije dobio ono mesto koje zaslužuje i značajniju državnu podršku. Ako skoro polovina stanovništva živi na selu i od sela, i ako je jedna od retkih delatnosti koja beleži suficit u razmeni sa inostranstvom, onda tu postoje i ekonomski ali i socijalni razlozi za dinamičniji razvoj gde bi i mladi sasvim očekivano videli svoju šansu. U odnosu na radno mesto u industriji, koje se u većim investicijama finansira sa po desetak hiljada evra iz budžeta, onda bi uz znatno manja sredstva veliki broj mladih mogao obezbediti sopstveni izvor prihoda i radno mesto. Naravno, za ostanak i opstanak maldih na selu potrebni su i drugi uslovi, i promena društvene klime prema selu.

Šabac je jedna od retkih lokalnih samouprava koja je donela strateški program razvoja agrara do 2000. godine. Od oko 120.000 stanovnika oko polovine živi u pedesetak sela. Ujedno sa više od deset hiljada registrovanih domaćinstava Šabac je rekorder u tom pogledu. Ono što je bitno za zemljoradnike to je puna saradnja sa gradskom upravom. Pre dve godine udvostručen je budžet za poljoprivredu koji je dosegao 86 miliona dinara. Važno je kako se taj novac koristi za podsticaje i prave mere u poljoprivredi. Tako je finansirana izgradnja bunara u bezvodnim krajevima, što je bitno izmenilo poziciju tih domaćinstava. U Pocerini je dobijeno više od stotinu bunara koji se koriste za navodnjavanje, a ovaj kraj sa gotovo hiljadu hektara pod jagodom postao je centar za voće. Prihodi se kreću do destak hiljada evra po hektaru. Lep primer su Grušić, Krivaja, sela koja su četrdesetak kilometara udaljena od Šapca, i sa otežanim uslovima života, ali gde se povećao broj dece, mladih koji se uključuju u odlučivanje, povećao se i broj brakova, što je najbolji pokazatelj povoljnijih prilika na selu. U nekada najnerazvijenijem delu šabačke opštine, u Pocerini je za desetak godina asfaltirano više puteva nego od kraja Drugog svetskog rata za pola veka.

Direkcija za poljoprivredu pokrenula je niz pilot programa koji, pre svega, treba da obezbede zapošljavanje maldih. Tako se za program pčelarstva prijavilo 200 mladih. Grad im poklanja po pet košnica, oni treba da razviju proizvodnju, a time ostvare pristojan dohodak. Tu su i mini sušare, date kao pomoć, a sušeno voće i povrće imaće znatno veću cenu nego sirovi proizvodi. Te sušare biće dostupne svima zainteresovanim, a funkcionisaće kao socijalna preduzeća. Grad će podići Centar za voće, sa velikom hladnjačom, obezbediti pristup na velika tržišta, davati marketinšku i drugu stručnu pomoć. Uz to, formirano je Udruženje voćara, i na organizovani način očekuje se znatno veća zarada nego od klasične ratarske proizvodnje. Takođe, grad je finansirao nabavku sadnica trešanja koje će se otplaćivati posle pete godine, u punom rodu.

– Mladi na selu imaju mnog širi pogled nego što su imali naši stari, koji su razmišljali samo o tome da proizvedu i samim tim prodaju. Ta vremena su prošla, a mladi shvataju da sirovinu treba da prerade i oplode, i tako je u savremenom svetu. Mladi poljoprivrednici se najviše opredeljuju za podizanje voćnih zasada i izgradnju hladnjača, a novije vreme i za destilerije, kaže Predrag Srdanovć, zamenik direktora Direkcije za poljoprivredu u Šapcu.

Poseban značaj imaju škole. Samo u školske objekte u Pocerini uloženo je više od 200 miliona dinara. Sve učionice su u pristojnom stanju, urađeni su mokri čvorovi, obezbeđena pijaća voda, uslovi za učenje su kao u školama u gradu, pa čak i bolji. Jedan od većih problema je nedostatak mesta za okupljanje i zabavu mladih. Nekadašnji domovi kulture su, ukoliko postoje, van funkcije. A mladima baš to najviše nedostaje. Ipak, promenila su se i interesovanja.

Jelena Ilić, dvadesetogodišnja devojka iz Bele Reke, rešila je da ostane na selu: “U selu nema društvenih događaja, niti mogućnosti za izlaske. Malo je uslova za zabavu, nemamo gde da izađemo. Nije ni grad, doduše, daleko. Izlazimo normalno, dođe se u tri – četiri sata, a u pet se ustane. Nije teško ništa kad se hoće. Međutim, problem je i u ljudima. Duh i lepota igre su se izgubili. Deca više ne znaju da uživaju. Postala su otuđena i jedino što im privlači pažnju to su igre na računaru. Na selu nema druženja omladine kao pre, mala deca su samo na kompjuteru, ne znaju da se igraju.“

Njen pet godina mlađi brat Dušan, upisao je Srednju poljoprivrednu školu i kaže da je u selu teže raditi nego u gradu. Ipak, seoski posao se više isplati. S druge strane u gradu je lakše živeti, sve je jednostavnije. Za sada nema određenijih planova za budućnost.

Naravno, da ima i drugih viđenja. U selu Drenovcu, sa 2.600 meštana, više od stotinu domaćinstava je napušteno. Ekonomski parametri su česti uzročnici propadanja sela. Na primer cena svinja je spala na stotinu dinara po kilogramu žive vage, što je čist gubitak. Ratarska proizvodnja ne donosi zaradu, a otkup mleka je posebna priča. Mleko se plaća kao i pre nekoliko godina, a gorivo je skočilo tri-četiri puta više, kao i ostali repomaterijal. Dešava se da mladi ostaju na selu, ali to je zato što nemaju posla u gradu. Domaćinstvima mnogo nedostaju podsticajna sredstva, a desilo se da su subvencije smanjene i da se ne isplaćuju na vreme. Poljoprivrednici u evropskim kao i okolnim zemljama imaju daleko bolji položaj, i znatno veća podsticaje. Simptomtično, u Šapcu je zbog razvijene poljoprivrede kao i velikog broja registrovanih gazdinstava, uz pomoć Evropske unije, pre nekoliko godina otvorena Uprava za agrarna plaćanja. To je bila jedina republička institucija u Šapcu, ali je preseljena u Beograd. Sa povećanjem broja zaposlenih u ovoj Upravi očekuje se da će biti dostupniji pristupni fondovi Evropske unije od 175 milona evra. Proklamovani put u Evropu za srpski agrar biće veliki izazov. Naravno, mladi su ti koji bi najpre trebalo da usvoje evropske vrednosti, i moderne načine proizvodnje. Poređenja radi po hektaru se u Holandiji zaradi više od 15.000 evra, a u Srbiji manje od hiljadu. Zato Holandija izveze više od sto milijardi evra poljoprivrednih proizvoda, a Srbija trideset puta manje. A naravno ne treba ponavljati stare priče o mogućnostima razvoja, kvaliteta zemljišta, klime… Da bude bogata, obećana zemlja, ali to je još tako daleko.

D.Eraković