Dragi moji,
tuga u koju je Srbija zavijena od početka novembra 2024.g. pokrenula je lavinu protesta, koja se i dalje, posle godinu dana, još uvek valja našim ulicama, u vidu pobunjenog velikog dela naroda. Pad nadstrešnice na tek renoviranoj Železničkoj stanici u Novom Sadu, i smrt nedužnih građana, kao da je probudio energiju mladih ljudi, studenata i srednjoškolaca, koji su poveli neku vrstu srpskog ustanka. Traži se odgovornost za smrt 16 ljudi, ali i da se rasplete koloplet korupcije, koji je i doveo do tragedije, da institucije pravosuđa postupaju nezavisno i slobodno i da se, na kraju, raspišu novi Izbori na svim nivoima.
Vlast, koju oličava, praktično samo jedan čovek, bila je u prvom trenutku nakon tragedije, potpuno zbunjena, konfuzna i pogubljena. Prvo se govorilo o tome da je na novosadskoj stanici sve rekonstruisano, osim nesrećne nadstrešnice, a onda je sve krenulo, upravo onako kako ne treba… Na kraju su neki akteri radova pohapšeni, ali nosioci projekta, oni koji su dva puta otvarali istu „tek rekonstuisanu novosadsku stanicu“, ostali su bez ikakvih istraga ili, makar krivičnih prijava… Na kraju, počela je, da se iz usta predsednice Skupštine Srbije, a posle je to razrađeno do neslućenih dimenzija, plasira teza da je cela tragedija zapravo režirana, kao teroristički akt, uperen protiv vlasti Srbije i dolaska na vlast nekih drugih ljudi…
Mnogi veruju medijskim trovačnicama, raznoraznim stručnjacima, samozvanim analitičarima, koji spavaju na tim tv-stanicama… a takvih, lakovernih građana Srbije nije mali broj, i oni su ubeđeni da pad stotina tona betona, nije slučajnost, kao ni prolazak opozicionara na platou ispred te nadstrešnice, i njegovo šetkanje ispred nje, na dva ili tri sata pre pada… Pitam, samo pitam, da li je sumnjiviji taj Miša, za šetanje ispred nadstrešnice, 3 sata pre pada, ili onaj sretnik koji je izbegao smrt, samo par sekundi pre nego je druge nesretnike poklopila betonska smrt… Ili stotine drugih ljudi, koji su bili tog kobnog dana tu, ispred ili ispod onog što, „samo to nije rekonstrusiano“… Razmišljajte Srbi svojom glavom, a ne televizijskim čudacima koji lažu i mažu, iz njima znanih razloga…
Obeležena je u subotu, prvog novembra u Novom Sadu, godišnjica pada nadstrešnice i smrt 16 građana ispod nje. Mirno, dostojanstveno i u tišini, uz sveće i cveće, mnogo suza i još više tuge… Novi Sad i njegovi građani, ali i mnogi iz cele Srbije, neki od njih su dolazili i peške… podsetili su se tog kobnog dana, ali i svega što je usledilo posle toga, i što još uvek traje…
Majka poginulog Stefana je započela štrajk glađu… I sve to je propraćeno rečima predsednika Srbije, ali očigledno ne i predsednika svih Srba, da izražava žaljenje i izvinjava se na nesmotrenoj izjavi, praktično svom pitanju; „Šta je u subotu… je li ima neka utakmica“…? Toliko cinizma u jednoj polurečenici, odavno niko nije izgovorio… zašto, čemu to?
Ne znam kako će se sve ovo završiti, ali izražavam veliku brigu za sve nas. Režim, vlast, sila koju vlast ima, institucije kojim upravlja, medijski kolaboracionisti koji dolivaju iz sve snage benzin na vatru, nasilje i odsustvo istinskog i preko potrebnog saosećanja, poštovanja i tolerancije, ceo narod dovode u veliki rizik… Zato, kao čovek od životnog iskustva i velike ljubavi prema svakome, upućujem pitanje, ovako javno… pitam predsednika Srbije, koji koncentriše najveću političku moć, ali i sve one koji ga podržavaju, i bez trunke realnosti promovišu iracionalne postupke i stavove: ZAŠTO I ČEMU SVE OVO…? IMA LI KRAJA…?
Neko će, kad-tad, ipak morati da popusti… Samo da to bude brzo, odmah, što pre… Ko stvarno voli svoju zemlju i njen narod, kome je stvarno stalo do Srbije i svih njenih građana, slobode, prava i svakog boljitka, taj ne može i ne sme da ima dilemu… Odsustvom reakcije, poništava se sve ono, što inače, verbalno, svi oni, sipaju po svima nama…
Sve Vas volim i pozdravljam.
