Miloš Teodorović iz Salaša Crnobarskog za „Podrinske“

U rodnom mestu Janka Veselinovića, Salašu Crnobarskom, živi osmočlana porodica Teodorović u miru i slozi. Svoju egzistenciju obezbeđuju isključivo baveći se poljoprivredom i jedino su legalizovano poljoprivredno gazdinstvo u Bogatiću. Miloš je najstariji sin, ima dve sestre i brata. Sa suprugom i ćerkom živi u porodičnoj kući. Završio je Srednju veterinarsku školu u Bogatiću. Njegova želja je da proširi domaćinstvo i da brat koji studira na Poljoprivrednom fakultetu, takođe, ostane na selu. Utove 800-1.200 svinja godišnje, imaju pet krava, 30 ovaca, 40 koka nosilja. Obrađuju 20 hektara zemlje i nešto pod zakup.

Gazdinstvo Teodorovića ima veliki promet i ušli su u sistem PDV-a. Mogli su i to da izbegnu podelom poseda, ali nisu želeli.

– Sve obaveze izmirujemo na vreme da bi smo imali pravo na povraćaj PDV-a. Prema državi smo korektni, a država prema nama nije. Smem da raspolažem novcem sa računa samo u svrhu izdataka za poljoprivredu. Naše dvorište je možda jedino u opštini Bogatić uknjiženo – svaka zgrada ima građevinsku dozvolu. Idemo ka Evropskoj uniji, moramo imati upotrebnu dozvolu – smatra Miloš.

Orijentisani su na stočarstvo i utove između 800 i 1.200 svinja godišnje. Imaju sopstveni silos kapaciteta 32 vagona. Uzgajaju pretežno kukuruz, pšenicu i malo ječma. Ranije su držali četrdesetak bikova, ali su odustali od toga, jer je velika neizvesnost i niska zarada.

-U svinjarstvu smo dobro automatizovani, tu nema mnogo fizičkog rada. Ove godine smo imali sreće sa prodajom svinja – jednu turu smo prodali po 160, a drugu po 165 dinara. Pre dvadesetak dana smo prodali i po 154 dinara. To je bila najveća cena ove jeseni. Sad je cena svinja 130-135 dinara za kilogram žive vage. Za nedelju dana prodaćemo još četrdesetak grla, nadam se za 140 dinara, jer očekujem da pred Novu godinu cena skoči bar pet do deset dinara – iskren je Miloš i dodaje da su oscilacije u ceni čist bezobrazluk države.

Skinut je prelevman (Naplata, uzimanje unapred, predujam; Posebna taksa za ubiranje razlike u cenama između domaće i uvozne robe u zemlje Evropske ekonomske zajednice (EEZ)) deset dinara pre dva meseca i carina deset posto, nešto više od dvadeset dinara. Uvozimo svinje iz Hrvatske i Mađarske po ceni od 130 i 135 dinara. Svaki Hrvat koji izveze svinje van Evropske unije dobije subvenciju 25 evra i to je uzrok prekomernog uvoza, smatra on. Ishranu stoke ove godine namirili su sopstvenim resursima. Cena deset tona kukuruza za prošlu godinu je bila 84 hiljade dinara. Onog koji ima svoju mehanizaciju, osim kombajna, izađe 54 hiljade, a sa kombajnom 44 hiljade dinara.

– Kupujem kukuruz u zrnu i siliram ga u silosu kapaciteta 320 tona – 32 vagona. Godina je bila veoma sušna i imao sam samo jedan silos kukuruza i dva od prošle godine, što je bilo dovoljno za godinu dana. Kukuruz nabavljam iz Vojvodine po ceni od deset dinara, pošto kupujem veće količine. Njegova realna cena je od 18 do 20 dinara, pšenice 20-22 dinara. Prasad treba da budu bar 250 dinara, a tovljenici 180- 200 dinara. Klaničari su cene mesa u prodavnicama bazirali na ceni od 180-200 dinara. Cena tovljenika i stoke je pala, a meso je ostalo skupo. Ako bar plaćamo ceh mi seljaci što jeftino dajemo, neka bar naši građani jedu jeftinije meso. Ovo je čist bezobrazluk mesara i ljudi koji sede u ministarstvima i dozvoljavaju prekomeran uvoz. Najveći problem kod nas je sprega klaničara i ljudi iz ministartstava i neznanje naše ministarke – smatra Miloš.

On kaže da pre zvaničnog ulaska u Evropsku uniju treba da postavimo standarde kao da smo već deo nje, ali da pritom zaštitimo i domaću proizvodnju. Posle potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju prelevmani su skinuti, ali i danas postoje neke druge vancarinske metode kako zaštiti seljaka, čak i po tom sporazumu, ali to niko neće da uradi zbog dodvoravanja EU. On dodaje da nemamo stručne timove koji će da nas pripreme da konkurišemo za IPA fondove, što nam sleduje već krajem sledeće godine, a isti je slučaj i sa drugim predpristupnim fondovima. Miloš se, takođe, pita i zašto samo kod nas zamrznuto meso može da stoji četiri, a u Evropskoj uniji tri meseca. Kaže da se takvo meso prerađuje i mi jedemo hranu sumnjivog kvaliteta, dok u Evropi od tog mesa prave hranu za pse i mačke. Nije mu jasno ni zašto seljaci ne mogu direktno da otkupljuju prasad, već monopol drže klaničari.

– Klaničari uvoze prasad i daju nama seljacima. To je paradoks. Zašto ja, ako već imam registrovano poljoprivredno gazdinstvo, ne mogu direktno da ih uvezem? Borimo se protiv genetski modifikovane soje, a mi naše svinje hranimo tom sojom. Našu soju izvozimo u Evropu gde prave čokolade koje posle uvozimo, a nama uvoze modifikovanu sačmu kojom hranimo svinje. I onda pričamo kako jedemo zdravu hranu, a jedemo isto što i oni. Da je kod nas sojina sačma kao u Nemačkoj, ja bih mogao za evro i deset centi da hranim svinje. Svinja pojede 55 kilograma sojine sačme – 4.000, a kod njih možda 30 dinara košta ista takva. Razlika je od 1.500 do 3.000 dinara. Pre se skupi deset seljaka i uveze sačmu, sad samo povlašćene veće firme to čine – priča Miloš.

Ne treba mu pomoć na imanju. Iako ima mnogo stoke, uz dobar sistem, posla imaju ujutru i uveče po pola sata. Majka radi oko krava, baka oko kokošaka. Zimi nastupa zatišje i svi radovi su manje-više privredeni kraju.

– Nikad ne bih otišao u grad da živim. Kad se lepo organizujemo i kad u kući vladaju sloga i zdravlje, sve se može. Na grad i ne pomišljam. Ljudi ne znaju kakvo je ovde uživanje. Kad ustanem, ja prvo odem do ovaca na pašnjak da prošetam. U jesen, kad je voće, odem ujutru, oberem jabuku i pojedem. Na selu je lepo. Sve poslove uvek pozavršavamo na vreme. Samo da država još malo više misli o nama i da nismo na gubitku. Neka je zarada skromna, ali da živimo pristojno, to je sve što tražimo – kaže Miloš.

U selu koje broji 1.340 stanovnika dosta mladih se bavi stočarstvom. Miloš kaže da drugog izbora i nemaju. Poneki bolji đaci retko nađu posao u gradu, uglavnom se vraćaju na porodično imanje. Oni koji imaju četiri-pet hektara jedva sastavljaju kraj s krajem. Kaže da se meštani bave i poljoprivredom i ratarstvom, dok je voćarstvo u povoju i ljudi tek počinju da dižu zasade malina. Na nesreću, zbog lošeg stanja u agraru, veoma je teško manjim proizvođačima, najviše zbog veoma niske cene tovljenika i bikova u poslednje tri-četiri godine. Takođe, subvencije za zemlju, đubrivo i svinje još nisu isplaćene. U Nemačkoj postoji višak od pet miliona tovljenika i zato opterećuju naše tržište. Još dve ture takvog uvoza značiće kraj za male proizvođače, ubeđen je on.

Salaš Crnobarski utovi 17-20 hiljada svinja godišnje i dve-dve i po hiljade bikova. Po tome su, s ponosom ističe, najjači u Srbiji. Opština je u budžetu predvidela kreditiranje poljoprivrednika – oko 20 miliona dinara, za poljoprivredna gazdinstava koja redovno izmiruju obaveze i ispunjavaju sve uslove i mogu najviše da dobiju 200 hiljada dinara sa pet posto kamate, što je veoma povoljno i seljani rado konkurišu za taj program.

Mesna zajednica nema velike ingerencije, ali su složni. Pre se radilo, šljunčili putevi, nekategorisani putevi su prilično dobri. Sad slabije, sete se samo pred izbore. Imaju problem sa divljim deponijama, ali i one se čiste u poslednje vreme. Imaju i funkcionalan Dom kulture, četvorogodišnju Osnovnu školu „Laza Lazarević“, osvetljeno igralište sa pokrivenim tribinama i zalivnim sistemom, Fudbalski klub „Sloboda“… U selu funkcionišu i dva Kulturno-umetnička društva: „Salaš Crnobarski“ i „Janko Veselinović“. Ističe da imaju jednu od najboljih veterinarskih stanica u opštini, poljoapoteku, prodavnice stočne hrane. Tu je i nekoliko prodavnica, dva kafića… Taman sve što im treba.

1. Dimitrijević