Pre deset godina lekari hteli da je isključe sa aparata, danas pomaže deci oboleloj od leukemije
Dvadesetčetvorogodišnja Milica Sinđić iz Glušaca kod Bogatića, pre deset godina uspešno je pobedila leukemiju. Dok su doktori kao jedino rešenje predlagali isključivanje sa aparata, Milica i njeni roditelji nisu odustajali. Danas, ova mlada devojka, pomaže drugoj deci koja su bolesna, pružajući im podršku do ozdravljenja. Veliki deo detinjstva i mladosti, Milica je provela po bolnicama, njena Majka Jelica kaže da je težak period života iza njih, ali se seća teških trenutaka tokom borbe za Miličin život.
Sa bolešću se susrela prvi put kada ju je zabolela ruka nakon blagog udarca u školi, nakon višemesečnih ispitivanja, od reči lekara „vaše dete je izuzetno razmaženo i nije joj ništa“ porodica Sinđić susrela se sa bolnom istinom, a to je da njihova ćerka ima leukemiju. Od tog momenta počinje višegodišnja borba za život. Niko od Miličinih srodnika nije bio kompatibilan za donaciju koštane srži, ali je pronađen donator u Americi i transplatacija je uspešno urađena na jednoj klinici u Italiji.
– Često se setim tog perioda lečenja, ali sada se osećam kao osoba koja ima vanserijsku snagu, jer da nisam takva, verovatno ne bih sve to izdržala. Sve to me je učinilo boljom osobom i nakon deset godina od transplatacije mirna sam, jer znam da sam sada konačno zdrava osoba – sa osmehom objašnjava Milica Sinđić.
Nakon transplatacije koštane srži, Milici su pluća jako oslabila, te su je doktori uz pomoć aparata održavali u životu. Doktor koji je vodio lečenje, u jednom momentu savetovao je Miličinom ocu da je možda najbolje da je isključe sa aparata, što on na svu sreću nije dozvolio.
– Koliko kod ja želela da taj period ostavim iza sebe, neke stvari jednostavno ne mogu nikada da se zaborave. Život čoveku očigledno na leđa stavi onoliko tereta koliko može da podnese. Nekada sam pomislila da ne mogu izdržati, ali sam onda shvatila da prosto moram. Kada se Milica u Italiji oporavila, profesor koji je vodio njeno lečenje rekao je da to nije slučaj iz medicine, nego da je to prosto Bog. Takve stvari nakada neću zaboraviti – sa suzama u očima priseća se Miličina majka Jelica.
Nakon transplatacije, borba je tek počela. Zbog posledica bolesti, Milica je operisana i ugrađen joj je veštački kuk, a nešto kasnije i veštačka potkolenica. Susrela se i sa potpunim gubitkom sluha.
– Odlazila sam u školu potpuno gluva. Čitala sam sa usana profesorima, drugarica iz klupe mi je pisala na paipiriće ono što nisam mogla da razumem. Naravno da u školi nisam stizala ni sve da zapišem, kod kuće mi je cela porodica pomagala da prepišem od drugara sve lekcije. Sada, kad se setim kako je to izgledalo, verujte mi da ne znam kako sam funkcionisala, nije mi jasno kako sam pratila nastavu i išla u školu, valjda sam malo zaboravila taj ružan period – priseća se Milica srednjoškolskih dana.
– Mislim da mi je najteže bilo kada me je pitala pred odlazak na transplataciju koštane srži u Italiju: „Mama da li od transplatacije može da se umre?“. Šta da kažete svom detetu kad vas tako nešto pita, moram da budem jaka i pokažem joj hrabrost, onda sam joj rekla: „Ne ideš na transplataciju da bi umrla, već da bi se izlečila“, priseća se mama Jelica.
Sa osamnaest godina dobila je kohlearni implant, i sada normalno čuje. Iako je imala porodicu koja je bila uz nju i drugare iz odeljenja koji su joj bili podrška i prihvatili je, Milica ističe da se često susretala sa odbacivanjem okoline. Baš zato što je to osetila na svojoj koži, ona je danas član uduženja „Čika Boca“ gde pomaže deci koja se leče od bolesti koju je ona pobedila.
-Znam da toj deci prija kada vide mene i meni slične, koji su pobedili leukemiju. Pokazujemo im da bolest nije nepobediva i dajemo im snage da izdrže. Odlazimo na kampove, dolazimo im u posetu. Ja tu podršku nisam imala, i sada shvatam koliko je ona značajna – objašnjava Milica svoje angažovanje u udruženju „Čika Boca“.
Milica od juna 2019. radi radi u Opštinskoj upravi u Bogatiću, gde kaže ima veliku podršku kolega. Pre toga bila je zaposlena u biblioteci gde joj u jednom trenutku nije produžen ugovor. Ona sada nema nikakvih smetnji u radu, i radi isto kao i svi ostali službenici u upravi.
– Na poslu mi je mnogo bolje nego što sam ikada i mogla očekivati. Imam maksimalnu podršku kolega, svi su spremni da mi pomognu a ja tražim da mi daju što više posla. Ima nas nekoliko u kancelariji i stvarno smo sjajan tim – ističe Milica Sinđić.
Ali na poslu nije sve tako idealno, svakog meseca ova mlada devojka koju život ni jednog trenutka nije mazio, strepi i razmišlja da li će sutradan na posao uopšte i doći, jer ima ugovor koji se produžava krajem svakog meseca.
Đ.M.