Uvod
U svojoj kratkoj priči „Le Joueur généreux” („Velikodušni kockar”), Šarl Bodler zapisuje jednu od najvažnijih misli za razumevanje moderne psihologije i duha vremena: „Najveća lukavost đavola je u tome što nas je ubedio da ne postoji.”
Ova rečenica u našem, sekularizovanom dobu ne predstavlja samo duhovitu književnu opasku. Ona opisuje duboku kosmološku seobu. Današnji čovek veruje da se, ukidanjem figure đavola, oslobodio srednjovekovnog sujeverja i paranoje. Međutim, ono što se zaista dogodilo jeste nešto daleko složenije: zlo nije nestalo iz ljudskog iskustva; ono je samo promenilo adresu. Promenivši ime i preselivši se iz spoljašnjeg sveta direktno u ljudsku prirodu, ono je nateralo modernog čoveka na prećutnu, konačnu kapitulaciju.
Da bismo razumeli ovu evoluciju moralnog poraza, moramo krenuti od same jezičke anatomije pojma „natprirodno” i načina na koji smo ga izgubili kroz vekove.
- Nastanak pojma i teološka taksonomija sveta
Današnji čovek kolokvijalno koristi reč „natprirodno” kao zajednički imenilac za sve što nauka ne može da objasni. Od duhova i demona, pa sve do samog Boga. Ipak, konceptualna istorija ovog pojma pokazuje potpuno drugačiju, finiju arhitekturu sveta.
U klasičnoj antičkoj Grčkoj termin koji bi dosledno odgovarao današnjem shvatanju natprirodnog nije postojao. Za stare Grke kosmos je bio sveobuhvatan; sve što se dešava, dešava se unutar prirode (physis). Izrazi poput ὑπεrφυής (hyperphyēs) ili ὑπὲr φύσιν (hyper physin) koje koriste Platon i kasniji autori nisu označavali kršenje fizičkih zakona, već nešto „veličanstveno”, „izvanredno” ili „čudesno”.
Evolucija pojma teče kroz pažljivo gradiranje:
– Patristika (3–5. vek): Rani hrišćanski pisci (poput Grigorija Niskog) koriste izraz hyper physin da opišu stvari poput Hristovog vaskrsenja. Za njih to nije suludo ukidanje prirode, već trenutak kada viša, božanska realnost prožme i uzdigne nižu, materijalnu tvorevinu.
– Sholastika (12–13. vek): Kako je ubedljivo pokazao Anri de Libak u svojoj kapitalnoj studiji Surnaturel: Études historiques (1946), termin supernaturalis svoj konačni, dogmatski i tehnički status dobija tek u srednjovekovnoj sholastici. Sa ponovnim otkrićem Aristotela, priroda počinje da se posmatra kao autonoman sistem koji radi po fiksnim pravilima. Toma Akvinski tada precizno uobličava koncept: natprirodno je isključivo ono što prevazilazi moći i uzročno-posledične zakone čitave stvorene prirode (npr. Božije stvaranje sveta iz ničega, creatio ex nihilo).
Ali u ovoj preciznoj podeli krije se veliko iznenađenje za modernog čitaoca: đavo nikada nije pripadao natprirodnom.
- Neprijatelj sa fizičkom adresom
Za srednjovekovnu teologiju, proglasiti đavola „natprirodnim” bila bi čista jeres. Ako bi đavo mogao da dela natprirodno, to bi značilo da poseduje božansku moć da menja zakone fizike i stvara materiju. Pošto je đavo stvoreno biće (pali anđeo), on je neizbežno pripadao stvorenom svetu i njegovim zakonima.
Zato su sholastičari za njega i anđeoske sile rezervisali posebnu kategoriju: praeternaturalis (koja je „izvanprirodna” ili „mimoprirodna”):
– Prirodno (naturalis): Svakodnevni, uobičajeni tok stvari.
– Izvanprirodna (praeternaturalis): Neobični, retki događaji koji deluju čudesno, ali su i dalje unutar fizičkih zakona tvorevine. Ovo je bio domen demona, anđela, ali i optičkih iluzija i prirodnih fenomena poput magnetizma.
– Natprirodno (supernaturalis): Isključivo Bog i Njegova direktna dejstva.
Kada bi demon učinio da neki predmet levitira, on nije kršio zakone fizike (što bi uradio Bog). On je, koristeći svoje inteligentno i brzo bestelesno biće, primenio nevidljivu fizičku silu na taj predmet. Za posmatrača iz 13. veka to je izgledalo kao čudo, ali za teologa je to bila samo napredna fizika.
Zbog toga je za tadašnjeg čoveka đavo bio istorijski realan, skoro pa opipljiv problem. Napad demona se nije lečio razumevanjem sopstvene podvesti, već vrlo konkretnim, tehničkim kontramerama: blagosiljanjem salate (da se ne pojede demon koji čuči na listu) ili rutinskim obredima koji su se sprovodili prilikom krštenja.
- Seoba u podvest
Tokom 17. i 18. veka, sa rađanjem mehanističke nauke, kategorija praeternaturalis je izbrisana. Nauka je počela da objašnjava magnetizam, munje i mentalne bolesti kroz prirodne uzroke. Sve ono što je preostalo spojeno je u maglovitu kategoriju „natprirodnog”, koju je moderni empirizam ubrzo proglasio za sujeverje.
Međutim, nestanak đavola iz fizičkih udžbenika nije rešio problem postojanja sirove surovosti. Čovečanstvo je moralo da nađe novo mesto za sile koje su nekada bacale ljude u grčeve. Ovu seobu je početkom 20. veka konačno definisala moderna dubinska psihologija, pre svega kroz koncept Karla Gustava Junga.
Jung je mapirao Senku, odnosno sve ono potisnuto, nekultivisano i mračno u ljudskoj psihi što često projektujemo na druge, baš onako kako smo nekada projektovali na demone. Ipak, ovde je neophodno napraviti vitalnu distinkciju:
Za samog Junga, suočavanje sa Senkom nije bilo izgovor. Njegov projekat individuacije jeste duboko zahtevan moralni i duhovni podvig, analogan drevnim praksama unutrašnje budnosti.
Međutim, tragedija moderne kulture leži u tome što je ona popularizovala Jungovu terminologiju, ali je lišila njegovog etičkog naboja. U banalizovanoj, svakodnevnoj psihoanalizi, Senka više nije poziv na moralnu bitku; ona je postala komotno stanište za „unutrašnje demone” kojima se moderni čovek diči ili pred kojima nemoćno širi ruke. Pretvaranjem spoljašnjeg kušača u unutrašnji kompleks, moderni čovek nije postao odgovorniji. On je samo depersonalizovao svoj greh, pretvorivši ga u dijagnozu.
- Iluzija o moralnoj zrelosti
Zagovornici sekularnog humanizma demistifikaciju zla su videli kao uslov za konačno punoletstvo čovečanstva. Imanuel Kant je definisao prosvetiteljstvo kao „izlazak čoveka iz stanja samoskrivljene nezrelosti”. Argument je bio jasan: tek kada preuzme potpunu moralnu odgovornost za svoje postupke, bez straha od pakla i bez izgovora o iskušenjima, čovek može postati istinski slobodan.
Ova humanistička pretpostavka se u praksi pokazala kao pretežak teret. Umesto da nas dovede do radikalnog prihvatanja odgovornosti, proterivanje đavola nas je uplašilo sopstvenom monstruoznošću. Kako bi pobegao od tereta stoprocentne krivice, moderni čovek je počeo da zloupotrebljava naučna otkrića, kreirajući nove, sekularne determinizme.
Ovde moramo biti filozofski precizni: razumevanje materijalnih uzroka ponašanja (kroz neurologiju ili sociologiju) jeste legitiman i veličanstven naučni projekat koji ne potire nužno ljudsku slobodu.
Međutim, moderni čovek čini logički i moralni prestup kada to naučno razumevanje pretvori u egzistencijalni alibi.
Sholastički izgovor (13. vek) / Moderni pseudo-naučni izgovor (21. vek)
„Đavo me je iskušao i naterao na blud.” | „Moja serotoninska mapa i evoluciona biologija me determinišu na to.”
„Demon gneva je ušao u moju krv.” | „To je jednostavno genetika i hemijski impuls u mom amigdala delu mozga.”
„Veštica mi je bacila kletvu na usev.” | „Krive su isključivo socio-ekonomske okolnosti i klasna matrica.”
Ukinuli smo nevidljivog demona samo da bismo ga zamenili pogrešno protumačenim „nemilosrdnim genom” ili „traumom iz ranog detinjstva”. Kukavički manevar modernosti sastoji se u tome što je svoju „mračnu stranu” proglasila za biološku ili strukturalnu neminovnost, čime je sebe unapred amnestirala od svakog stvarnog moralnog napora.
- Kultura amnestije
Ova evolucija se danas jasno prelama kroz institucije modernog društva, gde normalizacija zla prestaje da bude filozofska teza i postaje svakodnevna praksa.
– Tehnologija (Algoritamski poroci): Savremeni softver društvenih mreža funkcioniše na principu maksimizacije pažnje. Algoritmi su brzo „naučili” ono što su srednjovekovni demolozi oduvek znali: ništa ne prikuje ljudsku pažnju tako snažno kao gnev, zavist i strah. Kapitalizovanjem ovih slabosti, zlo je depersonalizovano, pretvoreno u čistu statistiku i „angažovanost korisnika”, dok su kreatori platformi zaštićeni argumentom neutralnosti.
– Politika (Cinični pragmatizam): Pojam greha je potpuno proteran i zamenjen „realpolitikom” (Realpolitik). Kada se u javnosti otkrije užasavajuća laž ili korupcija vođa, društvo više ne reaguje moralnim gnevom, već hladnim cinizmom: „To je deo igre.” Kada surovost postane logična i prihvatljiva nuspojava u političkoj računici moći, to znači da smo moralni poraz uspešno institucionalizovali.
– Pop-kultura (Estetika sivih zona): Naša umetnost je napravila revolucionaran korak od naivnog crno-belog morala ka fascinaciji kompleksnim antiherojima (poput Tonija Soprana ili Voltera Vajta). Međutim, opsesivna težnja modernih scenarija da psihologizuju monstruma gotovo uvek redukuje moralnu odgovornost na njegovu prethodnu traumu. Zlikovac u filmu više nije neko ko je svesno izabrao destrukciju; on je samo beskrajno neshvaćena žrtva okolnosti.
- Putevi izlaza
Posoji li izlaz iz ove sekularne determinističke zamke?
Prvi korak je obnova klasične antropologije. To ne znači povratak naivnom dogmatizmu, već revitalizaciju svesti o tome da je čovek biće iznad sopstvene biologije. U hrišćanskoj i klasičnoj filozofskoj misli, čovek nije samo pasivan zbir nagona, već biće koje poseduje metafizičku dimenziju: duh, sposobnost transcendencije i, iznad svega, stvarnu slobodu izbora. Borba protiv destrukcije započinje upravo onda kada prestanemo da sopstvene padove pravdamo lošom neurohemijom i prihvatimo dostojanstvo sopstvene krivice.
Drugi, praktični izlaz nude asketske prakse (zastupljene u hrišćanskom isihazmu, ali prisutne i u Jungovoj izvornoj ideji suočavanja sa sobom). Ove prakse se zasnivaju na disciplini budnosti (nepsis), odnosno na posmatranju i presretanju destruktivnih misli (logismoi) pre nego što one prerastu u delo. Askeza uči čoveka da, iako misao o zlu može biti ubačena (iz podvesti ili spoljašnjeg sveta), on zadržava suverenu slobodu da je odbaci ili prihvati. Kroz ovu duhovnu budnost, moderni mit o „biološkoj neminovnosti” greha ruši se pred moću slobodne volje.
Zaključak
Umetnost i teologija srednjeg veka, uprkos svim svojim zabludama, verovale su u veličanstvenu istinu: da je čovek stvoren po liku Božijem. Za njih je ljudska priroda u svojoj srži bila svetla, a zlo je bilo spoljašnji parazit, suvišna bolest (đavo) koja se dala pobediti postom, molitvom i voljom. Čovek je verovao u mogućnost sopstvenog lečenja.
Moderni čovek je napravio suprotan, surov izbor. Proterao je spoljašnjeg đavola, uzeo njegove najgore atribute: sebičnost, surovost i pohlepu i utkao ih u samu definiciju svoje prirode, proglasivši ih za filozofsku i biološku nužnost pred kojom je nemoćan.
Ubedivši nas da ne postoji, đavo je izveo svoj najveći trik: naveo nas je da njegovo lice prepoznamo kao naše sopstveno i da pred njim mirno spustimo oružje. Tek kada ponovo poverujemo da smo veći od sopstvene biologije, i da je sloboda izbora naš jedini istinski „natprirodni” dar, moći ćemo da započnemo bitku za sopstveno iskupljenje.
Jovica Radović
