Resorni odbor za odbranu i unutrašnje poslove SRCE
„Ne radi se o tome ko će sedeti u kojoj evropskoj instituciji. Radi se o tome koliko je država sposobna da zaštiti čoveka kada stvari krenu loše. A u svetu u kojem kriminal, sajber napadi i prirodne katastrofe odavno ne poštuju granice, mala država teško može sve sama“.
Thank you for reading this post, don't forget to subscribe!Kada se u Srbiji govori o Evropskoj uniji, najčešće se pominju plate, radna mesta, fondovi i mogućnost da se bez mnogo muke živi i radi negde drugde u Evropi. Sve su to stvarne stvari. Mnogo manje govori se o bezbednosti.
Bezbednost nije samo pitanje vojske i policije. To je i pitanje da li će biti zaštićena struja, voda i komunikacije kada neko odluči da ih napadne, da li policija može brzo da dođe do podataka o kriminalnoj grupi koja deluje iz susedne države i šta se dešava kada velika poplava ili požar prevaziđu ono što lokalne službe mogu same da podnesu.
Kriminal ne čeka na graničnom prelazu
Novac kriminalnih mreža može da promeni vlasnika za nekoliko minuta. Droga, oružje i ljudi koje kriminalne mreže krijumčare prelaze više granica pre nego što stignu do krajnjeg odredišta. Policija jedne države koja pokušava da takve mreže istražuje sama često je u zaostatku. Srbija danas sarađuje sa Europolom i učestvuje u zajedničkim operacijama sa državama članicama. Kao država koja nije članica, Srbija nema isti institucionalni položaj i prava u evropskom sistemu policijske saradnje kao države članice. Članstvom bi se taj položaj promenio. Za građanina je to prilično konkretno: manje prostora da kriminalna mreža koristi granicu između država kao zaklon.
Kada problem nastane u računaru
Sajber napad više nije samo problem informatičara. Ako neko onesposobi sistem koji upravlja delom elektroenergetske mreže, saobraćaja ili neke druge važne infrastrukture, posledice vrlo brzo postaju vidljive i ljudima koji o računarima ne znaju ništa. Evropska unija zato razvija zajedničke kapacitete za zaštitu od sajber napada, razmenu informacija i odgovor na incidente. Srbija već sarađuje sa evropskim partnerima. Članstvom bi Srbija bila uključena u taj sistem kao država članica, sa pravima i obavezama koje iz toga proizlaze. To je važno zato što se protiv ozbiljnog sajber napada teško može boriti samo sopstvenim resursima. Napad može početi u jednoj zemlji, biti usmeren preko servera u drugoj, a posledice se pojaviti u trećoj. Granice na internetu ne postoje na način na koji postoje na karti.
A šta ako dođe velika katastrofa?
Veliki požar, poplava ili industrijska nesreća mogu za nekoliko sati da prevaziđu kapacitete jedne lokalne zajednice, pa i cele regije. Tada postaje važno koliko brzo pomoć može da stigne. Srbija već učestvuje u Mehanizmu Evropske unije za civilnu zaštitu. Države preko tog sistema mogu da traže i pružaju pomoć kada sopstveni kapaciteti nisu dovoljni. Članstvo bi značilo da Srbija više ne bi bila samo država koja učestvuje u tom mehanizmu, već deo sistema država članica koje njegove kapacitete zajednički razvijaju i koriste. To nije zamena za naše vatrogasce, policiju, vojsku ili civilnu zaštitu. Oni su prvi koji izlaze na teren. Kada problem postane veći od naših mogućnosti, važno je da postoji još neko na koga možemo da računamo.
Šta je sa Vojskom?
Tu treba biti precizan. Članstvo u EU nije isto što i članstvo u NATO-u. Evropska unija nije vojni savez u klasičnom smislu. Vojska Srbije već danas učestvuje u misijama Evropske unije. Srpski vojnici su angažovani u operaciji obuke u Somaliji, u Centralnoafričkoj Republici i Maliju, kao i u pomorskoj operaciji Atalanta u Adenskom zalivu i Indijskom okeanu, čiji je jedan od zadataka borba protiv piraterije. Dakle, saradnja već postoji. Razlika je u tome što Srbija kao kandidat može da bude partner, ali ne može da učestvuje u odlučivanju kao država članica. Države članice učestvuju u donošenju odluka o zajedničkim misijama, njihovim mandatima i političkom okviru u kojem se one sprovode. Srbija može da učestvuje. Ne učestvuje u formalnom odlučivanju EU o mandatu misije. I tu je razlika između partnerstva i članstva. Postoji još jedna važna stvar. Ugovor o Evropskoj uniji sadrži klauzulu uzajamne pomoći: ako jedna država članica bude žrtva oružane agresije, ostale države članice imaju obavezu da joj pruže pomoć i podršku.To nije isto što i NATO član 5 i ne treba ga tako predstavljati. Ipak, nije beznačajna politička i bezbednosna obaveza. A najvažnija promena možda se ne bi ni videla: dobra bezbednost je pomalo kao dobar krov. Dok ne počne kiša, niko mnogo ne razmišlja o njemu. Građanin ne bi svakog dana osećao evropsku bezbednosnu politiku. Ako sistem funkcioniše kako treba, primetio bi nešto drugo: da informacije između policija mogu da teku brže, da postoji više mogućnosti za zajedničko reagovanje i da u velikoj katastrofi odgovor ne zavisi samo od sopstvenih kapaciteta. To je možda i najvažniji deo cele priče. Ne radi se o tome ko će sedeti u kojoj evropskoj instituciji. Radi se o tome koliko je država sposobna da zaštiti čoveka kada stvari krenu loše. A u svetu u kojem kriminal, sajber napadi i prirodne katastrofe odavno ne poštuju granice, mala država teško može sve sama. Članstvo u EU nije garancija da će Srbija preko noći postati bezbednija zemlja. Ne oslobađa nas ni odgovornosti da sami uredimo svoje institucije i izgradimo sopstvene kapacitete.Članstvo ipak znači nešto sasvim konkretno: da u sledećoj ozbiljnoj krizi ne stojimo sami.
Resorni odbor za odbranu i unutrašnje poslove SRCE
