Među mnoštvom trenutaka u političkom životu jedne zemlje postoji jedan posebno značajan, a to je onaj kada vlast prestaje da traži samo vaš glas i počinje da traži nešto mnogo više: pravo da govori u vaše ime. Još jedan korak dalje i ona više ne govori samo u vaše ime, nego počinje da predstavlja sebe kao oličenje onoga čemu vi pripadate.
Thank you for reading this post, don't forget to subscribe!Tada više nije dovoljno da kaže: „Glasajte za nas.“ Poruka postaje mnogo suptilnija: „Ako ste Srbi, vi ste sa nama.“ A iz toga sledi i njena obrnuta verzija: „Ako ste protiv nas, onda ste protiv onoga što mi predstavljamo.“
To je trenutak u kome nacionalna politika prestaje da bude prostor zajedničkog identiteta i postaje oružje u stranačkoj borbi.
I upravo zato slika ljudi u majicama sa likom generala Ratka Mladića, u kontekstu nedavnih dešavanja u Užicu, zaslužuje mnogo ozbiljniju analizu od običnog pitanja ko je koga tukao i ko je koga doveo autobusima.
Ne zato što jedna majica dokazuje nekakvu zaveru.
Ne dokazuje.
Ali zato što otvara jedno mnogo važnije pitanje: Ko ima pravo da prisvaja nacionalne simbole i šta se dešava kada se oni vežu za jednu političku stranu?
***
Za značajan deo srpskog naroda Ratko Mladić nije samo ime iz istorijskih udžbenika. Za te ljude on je simbol rata, Vojske Republike Srpske, odbrane Republike Srpske i jednog istorijskog perioda koji doživljavaju kao borbu za opstanak srpskog naroda.
Drugi ljudi o njemu misle potpuno drugačije. Neki ga smatraju odgovornim za najteže zločine, neki ga doživljavaju kao simbol jedne tragične politike, a neki odbijaju da ga uopšte posmatraju kroz kategoriju heroja.
To je, uostalom, normalno za društvo koje ima složenu i bolnu istoriju.
Ali politički problem nastaje onda kada jedna strana počne da govori kao da je njeno tumačenje istorije jedino legitimno nacionalno tumačenje. Još je opasnije kada se to tumačenje počne povezivati sa jednom političkom strankom.
Tada simbol više nije samo simbol.
Postaje politički marker.
***
Zamislimo čoveka koji voli Srbiju, voli Republiku Srpsku, poštuje Vojsku Republike Srpske i Mladića smatra herojem, ali istovremeno nije zadovoljan aktuelnom vlašću. Smeta mu korupcija, smetaju mu partijsko zapošljavanje i zarobljene institucije, smeta mu način na koji se vlast odnosi prema građanima. On želi da bude Srbin koji je protiv vlasti.
U normalnoj demokratiji tu ne bi bilo nikakvog problema.
Međutim, šta se dešava ako politički sistem godinama stvara asocijaciju između vlasti i nacionalnih simbola? Ako se vlast predstavlja kao zaštitnik Srbije, Kosova, Republike Srpske, nacionalnih interesa i istorijskog pamćenja, a politički protivnici se istovremeno predstavljaju kao oni koji to ugrožavaju?
Tada čovek postepeno dobija jednu lažnu dilemu: ili si sa vlašću, ili si protiv onoga što voliš.
I tu počinje politička moć prisvojenog simbola. Jer čovek više ne mora da bude ubeđen da je vlast dobra. Dovoljno je da bude ubeđen da je opasno biti protiv nje.
***
To je jedna od najstarijih tehnika političke mobilizacije: pretvaranje političkog protivnika u neprijatelja zajednice.
U demokratskoj politici postoji protivnik.
On želi drugačiju ekonomsku politiku, drugačiju spoljnu politiku, drugačiji odnos prema institucijama, drugačije viđenje države.
Protivnik može da izgubi izbore. I sutra da pobedi. To je normalno.
Ali kada se protivnik proglasi neprijateljem naroda, više se ne borite protiv njegove politike. Borite se protiv njegovog prava da pripada zajednici.
Tu nastaje opasna zamena: „On je protiv vlasti“ postaje „on je protiv Srbije“. A kada se to dogodi, svaka politička rasprava postaje besmislena. Jer šta možete da kažete čoveku koji vam kaže da ste protiv Srbije?
Da ste za Srbiju?
Upravo ste prihvatili njegov teren.
***
U Srbiji je ovaj problem dodatno pojačan snažnim stapanjem državnog, nacionalnog i stranačkog diskursa. Istraživanja izbornih kampanja ukazivala su na to da se u javnom nastupu vlasti često stvara veza između države, naroda, predsednika i vladajuće stranke, tako da se politička podrška jednom akteru predstavlja kao podrška širem nacionalnom interesu.
To nije bezazlena retorička tehnika.
Jer u demokratskoj državi moraju postojati jasne granice između četiri stvari: naroda, države, vlasti i stranke.
Narod nije vlast. Država nije stranka. Stranka nije Srbija. A predsednik nije ni narod ni država.
Ove razlike nisu formalističko cepidlačenje. One su osnov političke slobode.
Jer ako stranka postane država, kritika stranke postaje napad na državu. Ako predsednik postane narod, kritika predsednika postaje napad na narod. Ako vlast postane Srbija, onda protivnik vlasti više nije politički protivnik.
On postaje neprijatelj Srbije.
***
I tu nacionalni simboli dobijaju svoju pravu političku funkciju.
Kosovo nije stranka. Republika Srpska nije stranka. Vojska nije stranka. Zastava nije stranka. Crkva nije stranka. Srpske žrtve nisu stranka. Istorijske ličnosti nisu stranačka svojina. Mladić nije SNS. Kao što ni njegovi kritičari nisu zbog toga automatski anti-Srbi.
To izgleda očigledno.
A ipak, upravo se na zamagljivanju tih granica gradi veliki deo političke moći.
***
Zato je važan onaj čovek koji se pojavi u prvom redu sa nacionalnim simbolom. Ne zato što je on nužno svestan bilo kakve strategije. Možda nije. Možda je jednostavno došao sa svojim uverenjima. Možda je Mladić za njega heroj i tu se priča završava.
Ali politika ne funkcioniše samo preko namera pojedinaca. Ona funkcioniše i preko konteksta u kojem se simboli pojavljuju.
I zato je sasvim legitimno pitati: Šta znači kada se simbol koji jedan deo naroda doživljava kao nacionalni pojavi u političkom prostoru jedne stranke? Šta znači kada ljudi koji se predstavljaju kao zaštitnici vlasti nose taj simbol? Šta se dešava sa čovekom koji isti simbol poštuje, ali je protiv te vlasti?
Tu se otvara prostor za jednu vrstu političkog šah-mata.
***
Zamislimo sada dve rečenice.
„Ja sam za Republiku Srpsku, ali sam protiv ove vlasti.“
I:
„Ja sam protiv ove vlasti, ali to ne znači da sam protiv Republike Srpske.“
Obe su potpuno legitimne.
Ali politički sistem koji je uspeo da nacionalni identitet poveže sa sobom ima ogroman interes da ove dve rečenice učini sumnjivim.
Da čoveka natera da stalno dokazuje svoje srpstvo.
Da protivnik vlasti stalno mora da objašnjava da nije izdajnik.
Da čovek koji kritikuje vlast mora prvo da kaže da voli Srbiju.
Da onaj koji protestuje mora da objašnjava da nije protiv države.
Da onaj koji kritikuje predsednika mora da dokazuje da nije protiv naroda.
Tako se politička inicijativa prebacuje na vlast. Protivnik više ne napada. On se brani.
***
I tu dolazimo do suštine.
Vlast ne mora da kontroliše svaki transparent. Ne mora da naredi svakome šta će obući. Ne mora čak ni da stoji iza svakog čoveka koji napravi neki incident.
Dovoljno je da stvori politički ambijent u kome će nacionalni simboli biti čvrsto povezani sa njenim identitetom.
Jer tada simbol radi sam. On postaje nevidljiva politička ograda. S jedne strane su „naši“. S druge su „njihovi“.
A između njih sve manje prostora za čoveka koji kaže: „Ja sam Srbin i protiv vlasti.“
To je čovek koji ruši celu konstrukciju.
Jer pokazuje da nacionalna pripadnost nije politička svojina.
***
Ali ovde treba biti pošten i prema onima koji se protive vlasti. Jer postoji opasnost da i oni naprave istu grešku.
Ako vlast kaže: „Mi smo Srbija, oni su izdajnici“, a opozicija odgovori: „Mi smo prava Srbija, oni su izdajnici“, ništa suštinski nije promenjeno.
Samo su se uloge zamenile. Ista matrica je ostala. Ista podela na „nas“ i „njih“. Ista pretpostavka da samo jedna strana ima pravo da govori u ime cele zajednice.
Zato je jedini stvarno demokratski odgovor mnogo jednostavniji:
Srbija pripada svima.
I onima koji glasaju za vlast. I onima koji glasaju protiv nje. I onima koji vole Mladića. I onima koji ga ne vole. I onima koji vole Republiku Srpsku. I onima koji njenu istoriju vide drugačije. I onima koji žele Evropsku uniju. I onima koji je ne žele. I onima koji protestuju. I onima koji idu na mitinge vlasti.
To nije slabost države.
To je država.
***
Zato pitanje nije samo:
„Da li vlast namerno potpiruje mržnju?“
To je suviše jednostavno pitanje.
Pravo pitanje glasi:
Da li politička vlast ima interes da održava društvo u stanju u kojem se političke razlike neprestano pretvaraju u pitanja nacionalne lojalnosti?
Jer ako je odgovor potvrdan, onda više nije neophodno dokazivati da je svaka podela lično osmišljena u nekom kabinetu.
Dovoljno je pokazati da sistem takvu podelu nagrađuje.
Ona mobiliše birače. Ona disciplinuje sopstveno telo. Ona plaši neopredeljene. Ona slabi politički centar. Ona protivnika tera u defanzivu.
I što je najvažnije — ona pretvara pitanje: „Da li dobro upravljate državom?“ u pitanje: „Na čijoj ste strani?“
A to su dve potpuno različite stvari.
***
U prvom slučaju vlast mora da polaže račune.
Koliko je novca potrošeno? Zašto institucije ne rade? Zašto se ljudi biju? Zašto se građani dele? Zašto se neko zapošljava? Zašto neko odgovara pred zakonom, a drugi ne? Šta je urađeno? Šta nije?
To su teška pitanja.
U drugom slučaju sve postaje jednostavno: „Naši“ protiv „njihovih“.
A kada je tako, čovek može da oprosti vlastima gotovo sve, samo ako veruje da će bez njih biti još gore. Tada više ne glasa za vlast zato što veruje u njen program. Glasa protiv njenog navodnog neprijatelja.
I to je jedan od najmoćnijih oblika političke kontrole.
***
Zato je političko prisvajanje nacionalnih simbola mnogo opasnije od obične stranačke propagande.
Propagandu možete da odbacite.
Ali ako vam neko postepeno uzme simbole kroz koje ste učili da razumete sopstveni identitet, onda vam je uzeo i deo političkog prostora.
Ako vam kaže: „Ovo je naša Srbija“, a zatim: „Ovo je naše Kosovo“, „Ovo je naša Republika Srpska“, „Ovo su naši heroji“, „Ovo su naši patrioti“, onda se neizbežno postavlja pitanje: Šta ostaje čoveku koji voli sve to, ali ne voli vlast?
A odgovor mora biti:
ostaje mu pravo da bude Srbin.
Bez dozvole stranke. Bez potvrde predsednika. Bez partijske knjižice. Bez straha da će zbog političkog neslaganja izgubiti pravo na sopstveni identitet.
Možda je zato najvažnija stvar koju danas možemo da kažemo upravo najjednostavnija:
Nijedna vlast nije Srbija. Ona je privremena. Stranke dolaze i odlaze. Predsednici dolaze i odlaze. Vlade dolaze i odlaze. Skupovi se završe. Šatre se sklone. Autobusi odu.
Ostanu ljudi.
I ostane zemlja.
I zato Srbiju ne smemo prepustiti ni jednoj vlasti.
Ni sadašnjoj.
Ni budućoj.
Jer onog trenutka kada neko uspe da nam objasni da moramo da biramo između njega i Srbije, politička borba je već izgubila smisao.
A kada neko uspe da ubedi Srbina da mora da bira između svoje političke slobode i sopstvenog identiteta, onda više nije reč samo o jednoj vlasti.
Reč je o mnogo dubljem problemu. O tome ko ima pravo da kaže: „Mi.“ I čija je Srbija.
Odgovor na to pitanje mora biti jednostavan.
Nije samo njihova. Nije samo naša. Nije ničija stranačka.
Srbija je svih nas.
Jovica Radović
