„Šta god da nosite u sebi danas, želim vam mir. Sve će doći na svoje mesto. Za tri dana vidimo se na velikom saboru u Beogradu, da pošaljemo poruke ljubavi, i da zajedno čuvamo Srbiju, našu porodicu. Srbija pobeđuje.“
Na prvi pogled, ovo deluje kao jednostavna i dobronamerna poruka. U njoj nema napada, nema uvreda, nema poziva na sukob. Naprotiv, dominiraju reči koje gotovo niko neće osporiti: mir, ljubav, porodica, zajedništvo i pobeda.
Upravo zato mi je postala zanimljiva.
Američki politikolog Marej Edelman upozoravao je da politički jezik ne treba čitati samo kao opis stvarnosti. Njegova funkcija često nije da saopšti šta se dogodilo nego da oblikuje način na koji će ljudi razumeti sebe, druge i svet oko sebe. Politički govor ne prenosi samo informacije. On proizvodi značenja.
Iz te perspektive, u navedenoj poruci nije najvažnije ono što je rečeno, već ono što je podrazumevano.
Uzmimo rečenicu: „da pošaljemo poruke ljubavi“.
Šta su te poruke? Kome su namenjene? Na koji način će biti poslate? Šta će konkretno sadržati? Tekst ne daje odgovore na ta pitanja. Ali upravo zato formula funkcioniše. Ona ne opisuje određen postupak nego priziva čitav skup asocijacija: ljubav, dobru nameru, brigu, zajedništvo i moralnu ispravnost.
Politički govor ovde ne kaže šta će se dogoditi. On publici nudi određenu sliku o tome ko su oni koji se okupljaju. Učesnici nisu predstavljeni kao pristalice jedne politike ili jednog programa. Oni su predstavljeni kao nosioci ljubavi.
Sličan mehanizam deluje i u rečenici: „da zajedno čuvamo Srbiju, našu porodicu“.
Ako Srbiju treba čuvati, onda je ona na neki način ugrožena. Ako postoje oni koji je čuvaju, onda postoje i oni koji to ne čine. Ako je Srbija predstavljena kao porodica, onda politička zajednica više nije prostor različitih interesa i stavova nego organska celina čiji članovi prirodno pripadaju jedni drugima.
Nijedna od ovih tvrdnji nije direktno izrečena. Ali sve su prisutne kao značenja koja poruka priziva.
Isto važi za završnicu: „Srbija pobeđuje.“
Ko pobeđuje? U čemu se sastoji pobeda? Kako se ona meri? Tekst ne daje odgovore. Ali reč „pobeda“ ne funkcioniše kao izveštaj o stanju stvari. Ona deluje kao simbolički znak uspeha, snage i ispravnosti.
Ovde se zadržavamo na jednom primeru, ne zato što je jedinstven, nego zato što jasno pokazuje mehanizam koji se može pronaći u najrazličitijim političkim porukama. Do ovde smo, dakle, još uvek na terenu Edelmanove analize. I bilo bi pogrešno ovu poruku proglasiti nekom posebnom vrstom političke manipulacije. Slične mehanizme koriste gotovo svi politički pokreti i sve ideologije. I pozivi na ljubav, i pozivi na pravdu, i pozivi na slobodu, i pozivi na promene deluju kroz simbole koji okupljaju ljude oko određene slike sveta.
Ali upravo tu počinje jedno drugo pitanje koje prevazilazi samog Edelmana.
Ako je svaki politički govor u izvesnoj meri simbolički, šta se dešava onda kada simboli postanu važniji od postupaka? Šta se dešava kada poruke ljubavi zamene razgovor o konkretnim političkim ciljevima, kada čuvanje Srbije zameni raspravu o tome kako se Srbija zaista čuva, ili kada pobeda postane dovoljna sama sebi, bez jasnog odgovora na pitanje šta je zapravo postignuto?
To više nije pitanje jezika nego pitanje političke odgovornosti.
Edelman nas uči da simboli nisu sporedni ukras politike. Oni su njen sastavni deo. Ali upravo zato je važno da uz simbole uvek postavljamo i dodatna pitanja. Ne zato što su simboli lažni, nego zato što sami po sebi nisu dovoljni.
Posle svakog poziva na ljubav, potrebno je pitati šta se konkretno predlaže. Posle svakog poziva na jedinstvo, šta se konkretno traži. Posle svake pobede, šta je konkretno postignuto.
Jer politika ne može da postoji bez simbola. Ali ne može da se svede samo na njih.
Jovica Radović
