Voda i hrana, ono što Srbija zaista ima kao razvojni potencijal
Ova, 2026. godina, ostaće, bar među baštovanima i voćarima, zabeležena kao rodna godina. Sve je nekako „poludelo“ od roda. Voće je toliko prerodilo da su se pod teretom plodova lomile grane, a ni povrće nije zaostajalo.
Thank you for reading this post, don't forget to subscribe!Evo, recimo, tikvice iz bašte Alekse Vilotića u Bojiću. Ove sa fotografije nisu nikakav foto-montažni proizvod, niti su rezultat nekog čudesnog baštovanskog eksperimenta. Duge su i po pola metra, a neke teže i više od tri i po kilograma. Kad rodi, rodilo je!
Ali postoji jedno malo, veoma važno „ali“.
Tamo gde ima vode.
Jer, koliko god zemlja bila plodna, seme kvalitetno, a domaćin vredan, bez vode nema ni roda. Posebno sada, kada su temperature visoke, kiše sve ređe, a zemlja iz dana u dan gubi vlagu. Bašte koje se redovno navodnjavaju još nekako odolevaju, dok se na onima koje zavise samo od neba sve više oseća koliko je voda postala dragocena. A voda nije samo ono što pijemo.
Voda je hleb. Voda je hrana. Voda je život.
Jedna ovakva tikvica najbolji je, možda, primer koliko se često olako odnosimo prema onome što imamo. Gledamo je kao povrće koje će završiti u šerpi, rerni ili na roštilju, a iza nje zapravo stoje zemlja, sunce, seme, rad čoveka i voda.
Bez vode nema tikvice. Nema paradajza, paprike, kukuruza, voća. Nema ni hrane.
Zato bi voda morala da bude jedan od naših najvažnijih nacionalnih resursa, a njeno čuvanje pitanje mnogo ozbiljnije od svakodnevnog apela da zavrnemo slavinu dok peremo zube. Moramo sačuvati reke, izvore, podzemne vode i zemljište, ali istovremeno razmišljati i o sistemima za navodnjavanje koji bi poljoprivrednicima omogućili da u sušnim godinama, a sa kojima nam se sve više preti, ne zavise isključivo od milosti neba.
Jer Srbija ima nešto što mnoge zemlje nemaju u tolikoj meri: plodnu zemlju, vodu, povoljne prirodne uslove i ljude koji znaju da proizvode hranu a to nije mala stvar.
Naprotiv, to je ogromno prirodno bogatstvo i razvojna šansa koju ne bismo smeli da posmatramo samo kroz proizvodnju kukuruza, pšenice, voća ili povrća za sopstvene potrebe. U svetu u kojem će hrane i vode biti sve manje, a potrebe za njima sve veće, sposobnost da proizvedete dovoljno kvalitetne hrane može postati jedna od najvećih prednosti koju jedna država može imati. Zato bi možda bilo dobro da se ponovo zapitamo šta je zaista naše bogatstvo. Nije bogatstvo samo ono što možemo da iskopamo iz zemlje i prodamo. Bogatstvo je i ono što možemo da uzgojimo na njoj i ostavimo budućim generacijama.
Ruda se jednom iskopa.
Zemlja, ako je čuvamo, rađa svake godine.
A da bi rađala, potrebna joj je voda. Ove ogromne tikvice možda su samo lep primer iz jedne bašte. Ali mogu biti i ozbiljna opomena. Pokazuju nam šta Srbija može da proizvede kada se spoje plodna zemlja, vredne ruke i dovoljno vode. Zato nije dovoljno da se radujemo kada „rodi“. Moramo učiniti sve da ima šta da rodi i da ima čime da rodi. Jer, kad je voda sačuvana, zemlja nije samo zemlja. Ona je buduća hrana. A buduća hrana je budućnost.
Ivan Kovačević