Predpolitička Srbija (2)
Nakon tri decenije od uvođenja višestranačja Srbija je opet na početku, jer nema pravu narodnu skupštinu kao izraz vladavine građana koji su nosioci suvereniteta. Za ovih devet godina naprednjačke vlasti urušene su institucije, a pored svega pošteni i validni izbori. Kao da se podrazumeva da se u Srbiji izbori pokradu, a uprkos Ustavu i zakonu gde je zabranjeno ucenjivanje i pritisak na birače, kupovina glasova i medijska propaganda protivna zakonu o informisanju, to se uveliko krši na svakom koraku. Najvidnije to je bilo u Šapcu, jer u tome ne samo da su učestvovali naprednjački aktivisti sa svim mogućim ucenama i pretnjama nego i organizovane kriminalne bande, a nije čudo da je ovde viđen i sad već uveliko ozloglašeni Veljko Belivuk. Da je pravde i pravnih normi već bi se oglasila nadležna tužilaštva, Ustavni kao i Upravni sud. Ali ćute visoki pravni stručnjaci, sede i primaju visoke plate. A krađe izbora bilo je na gotovo svim biračkim mestima u Srbiji, dok su to međunardni faktori primili kao neku neminovnost, uostalom oni i ne žive u Srbiji. Ali, velika defektnost treće grane vlasti, one sudsko-pravne, utiče i na sve ostalo u Srbiji. Parlament se i ne bavi zakonima,što je njegova primarna delatnost, a lopovi svih fela uveliko marširaju Srbijom. Jer, kad ni u segmentu osnovnog demokratskog prava, pravo izbora, država ne funkcioniše onda je sve dozvoljeno. Pa tako najnovija afera sa bivšim predsednikom opštine Palilula Aleksandrom Jovičićem samo po prorežimskim medijima naoko poprima oblike borbe protiv kriminala i korupcije.To je, naravno, u cilju naprednjačke predizborne aktivnosti koja je uveliko počela. Ali, pravi dometi kriminala i korupcije koja je omogućena političkim sredstvima teško se mogu i naslutiti. Ako je Jovičiću nađeno 350.000 evra u stanu, šta tek reći za ostale evromilonere u zemlji gde je godišnja plata, na primer profesora oko sedam hiljada evra. Najskandaloznije što je još uvek upitno kako je to bivši ministar vojni a sada policije Aleksandar Vulin kupio stan za nešto manji iznos, i to sa smešnim i glupim obrazloženjem da su to pare tetke iz Kanade. Zbog ovih silnih afera bez razrešenja brzo se zaboravljaju prethodne, pa je tako veliki upitnik za bivšeg predsednika FSS Slavišu Kokezu koga njegovi partijski drugovi prozivaju za nekih 600 miliona evra stečenim preko veza i uz sadejstvo Poreske uprave. Uveliko upitan je i bivši ministar policije a sadašnji vojni, dr Nebojša Stefanović, čiji je otac naveden u aferi Krušik, a reč je o milionskim poslovima, naravno u evrima. Ili, nekako se samo spomene da je kosovski tandem Veselinović-Radoičić preuzeo poslove u uređenju prestonice, a ovaj prvi da vozi „mercedes“ vredan skoro milion evra. Mnogo šta bi bilo jasnije da istražni organi rade svoj posao, a ne da ćute i žmure na čelu sa decenijski zaspalom državnom tužiteljkom Zagorkom Dolovac. Da tužioci rade to što im je u opisu posla sprečene bi bile velike malverzacije sa javnim nabavkama, jer se tu obrću milijarde evra. A ono, po pravilu u oko 90 odsto slučajeva javi se jedan ponuđač, što govori da nema ekonomske utakmice nego je to pre prećutnoi dogovor. Tužioci ćute i kada se sklapaju veliki državni poslovi: putevi, tuneli, pruge, gasovodi… I kao slučajno ti poslovi dosegnu duplo veću cenu nego iz prethodnih projekata. Pa tako, na primer, auto-put Ruma –Šabac košta 12,6 miliona evra po kilometru, što je barem duplo skuplje od ranije cene kao i od auto puta kroz Dinaru i Velebit.
U demokratskim zemljama najodgovoriniji političari su na meti pravosudnih organa. Tako je bivši predsednik Francuske Nikola Sarkozi osuđen na zatvorsku kaznu zbog malverzacija, slično je prošao i bivši premijer Fransoa Fijon. Zatvorsku kaznu odslužio je i bivši hrvatski premijer Ivo Sanader zbog izvlačenja novca iz marketinških firmi. Naprednjaci su došli na vlast na talasu navodne borbe protiv korupcije i rešavanja 24 velike privatizacije. Od ovih privatizacija ništa sudski nije procesuirano. Od bivše vlasti jedino je na sedam meseci kućnog pritvora osuđena bivša ministarka za telekomunikacije Jasna Matić. Veliku pompu izazvalo hapšenje Miroslava Miškovića, ali je proces otišao u drugom pravcu od prvobitne optužnice. U Šapcu, iako je i sam predsednik Vučić izjavio da tadašnji gradonačelnik Nebojša Zelenović „ima više krivičnih prijava nego što je on pojeo supe“ sudski ništa nije dokazano. Bila je prijava za 510 miliona dinara iz budžeta da je nenamenski utrošeno, ali je i sama DRI zvanično potvrdila da budžet nije oštećen. Međutim, iako uz neviđenu presiju funkcionera SNS na postupajuću sudinicu Biljanu Mraović, Opštinski sud dva puta donosi oslobađajuću presudu, a Viši sud izvodi kaznu od 50.000 dinara. Na kraju čitav postupak je zastareo. Takođe, više puta u inspekciju šabačkoj gradskoj upravi dolazili su razni inspektori, najviše iz Novog Sada. Pre dve godine čitava jedna ekipa je boravila pet nedelja, na razne načine češljala sve moguće papire uz pretnje i ucene, i ništa od krivične odgovornosti nije našla, kao ni kada su naprednjaci preuzimali vlast. To je najbolja potvrda ispravnosti rada čitave gradske uprave. Nažalost, naprednjačka vlast nije tako revnosna kada su u pitanju brojne krivične prijave za krađu izbora, sa podnetim dokazima i svedocima.
Iako je prepoznatljiv zajednički sadržalac – krađa, u demokratskim i uređenim državama to se efikasno sprečava. Za Srbiju sada je sve na dugom štapu i u slobodnom padu demokratije, vladavine prava i osnovnih vrednosti. Počev od poštenih izbora, da građani kazne nesposobnu, alavu i kriminalnu vlast, i da na odgovorna mesta dođu stručni, kompetentni i moralno kredibilni ljudi. I to bi trebalo početi od Ustavnog suda gde 15 sudija, sa platama većim od 200. 000 dinara mesečno, koji se još nijednom nisu oglasili o svakodnevnom kršenju Ustava koje čine najodgovorniji u ovoj državi, premijerka Ana Brnabić jer Vlada vodi unutrašnju i spoljnu poltiku Srbije, i, naravno, predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Politika je, pre svega, poštovanje zakona i institucija. A toga već odavno nema u Srbiji.
Dragan Eraković