BRUTALNOST BEZ PREMCA
Film i roman „Kad jaganjci utihnu“, o višestrukom ubici i kanibalu Hanibalu Lekteru, ostao je paradigma nečovečnosti i brutalnosti. Ova tema nekako se zaobilazi u normalnim društvima, ali svakako da je prisutna. Možda je to najpoznatije kod slike Teodora Žerikoa „Splav Meduza“, a pojavljuje se sporadično i u nekim književnim delima koje govore o velikoj gladi u SSSR, ili kod opsade i stradanja u Lenjingradu. Međutim, srpska javnost bila je zgranuta obraćanjem predsednika države Aleksandra Vučića, prošlog petka na Prvoj TV, koji je čak 17 puta spomenuo ubijanje, masakriranje i ono što se u pristojnom svetu ne govori, i sve ono što se događalo u mučilištu bande Veljka Belivuka. Pomenut je i vođa kavačkog klana Radoje Zvicer, da je to spremano po njegovoj želji. Ovo je i nastavak ranije započete priče o nepočinstvima ove organizovane kriminalne grupe, ali je predsednik namerno zaboravio prethodni „uradak“ ove grupe i ko im je pomagao da postanu to što su. Zaboravio je da su članovi ove grupe regrutovani najpre kao navijači FK “Partizan“, da bi se sprečilo skaredno prozivanje predsednika, i da im je sve bilo dozvoljeno. Da diluju drogu, kupuju i lageruju opasno oružje, čak i puškomitraljeze, snajpereske puške, plastični eksploziv… Njihove prostorije policija nije obilazila, niti su bilo kako kontrolisani, a uz to nije obelodanjena uloga u njihovom stvaranju državnog sekretara i visokih službenika policije . Pride, dovoljno o toj vezi govori što su pripadnici ove grupe obezbeđivali predsedničku inauguraciju 2017. godine, udaljavali i „hvatali kragne“ novinarima i snimateljima, da su se opet pojavljivali, bilo izazivajući nerede na protestima ispred Skupštine, prošlog jula, bilo da su učestvovali u svirepim napadima na građane tokom protesta. Verovatno se mnogi još nisu osvestili od toga šta je i kako je sve to predsednik države saopštio, jer to nije zabeleženo u novojoj istoriji, barem onoj civilizovanoj. Pominju se sporadično neki kanibalski izleti pojedinih afričkih diktatora, ali nikada ne ovako na brutalan i ogavan način, koji je sigurno uznemirio javnost. To predsednik države svakako nije smeo sebi da dozvoli, jer pre svega, o ovome nije imao nikakvo pravo da govori dok je istraga još u toku. Pogotovo ne zbog pijeteta prema žrtvama ovih neljudskih zločina.
S druge strane to je i bacanje prašine u oči zbog brojnih drugih afera i ogrezlosti u kriminal državnih struktura. Nije završena priča o prisluškivanju predsednika, jer kako to da za više od više 1.800 presretnutih telefonskih razgovora predsednika Vučića sa 26 lica koja su na merama, nema nikakvog suvislog objašnjenja. Naravno, koji bi to predsednik države sebi dozvolio takvu komunikaciju sa licima koji pripadaju svetu ozbiljnog kriminala i koji su opasni za državu. Nema odgovora otkud fotografije predsednikovog sina Danila sa kriminogenom grupom na Svetskom prvenstvu u Rusiji, ili sa navijačima poznatijih kao „Janičari“, ili fotografija predsednikovog brata Andreja sa Zvonkom Veselinovićem… I sad tu je i najaktulenije ograđivanje celog SNS od Nebojše Stefanovića, drugog čoveka ove stranke, koji sigurno mnogo zna o predsedniku i njegovoj sivoj zoni. Sada smešno deluje da je ne tako davno Vučić izjavljivao da „ništa gluplje“ nije čuo da je Stefanović plagirao doktorat, da navodno ne poznaje kakvu ulogu je odigrao ne samo kao bivši ministar policije nego i njegov otac u aferi „Krušik“ , kako to da predsednik ne saopšti ko su “kompletni idioti” koji su rušili u Savamali i kako to da policija neije reagovala na poziv građana… Uz to, Stefanović je preuzeo sve tajne službe, zapravo bio koordinator, što je prethodno bio Vučić, pa onda otuda i sav taj silan kriminal, prisluškivanja, obezglavljivanja i slično, i to je neka objektivna odgovornost, ne samo bivšeg ministra policije nego i predsednika države. I kakve su to bezbedonosne službe, pre svih BIE na čelu sa Bratislavom Gašićem, koje to nisu znale, a pre će biti da nisu htele da znaju, iako su prolazili vozovi debelog kriminala. I na kraju, Vučić je i počasni građanin Šapca, nominovan zbog “demokratije i vladavine prava”, i kako to sad usaglasiti… posle svega. Očigledno da i ovdašnji naprednjački gradski oci, došavši posle itekako vidne izborne krađe, ne znaju šta rade. Istorija, uostalom, daće svoj sud, a ovo je svakako prilog u istoriji beščašća.
Dragan Eraković, novinar iz Šapca