„Ima nešto u tome kad si sâm u predvečerje, kao trenutak istine“. (Stiv Šegan)
Moja majka je od kad znam za sebe bila invalid iščašenog kuka. Kada sam je još kao mali pitao zašto ona i tata nisu imali još dece, odgovorila mi je da se jedne zime, posle mog rođenja, na poledici spotakla pri ulasku u trolejbus na okretnici kod beogradskog Kalemegdana, ozbiljno se povredila – i da je tada nastao taj deformitet koji joj je onemogućavao naredne trudnoće. Takvo objašnjenje uzeo sam „zdravo za gotovo“: tek par decenija kasnije saznao sam istinu. Mama je imala urođeno iščašenje kuka koje se drastično pogoršalo baš na porođaju. Porodična tajna je otkrivena, a ja nisam znao da li da zbog svega više krivim tadašnjeg akušera – ili mog oca i dedu koji su takođe bili lekari (iako specijalisti drugih grana medicine). Naime, majka je mogla – štaviše morala je, zbog urođenog deformiteta! – da se porodi carskim rezom, a ne da se muči „sa mnom“ prirodno pri sâmom rođenju, a i kasnije s jakim bolovima i nepravilnim hodom do kraja žvota. Šta bilo da bilo – ostadoh jedino dete u porodici. Jedinac. A čitavog života sam žalio što nemam brata ili sestru, i to mlađe. Pritom, smatrao sam – a i sada to mislim – da je različitost u porodici bogatstvo. Koje automatski ne znači društvenost, niti je nužno antiteza „unutrašnjoj“ samoći.
S prethodnim u vezi, pitanje takozvane mentalne normalnosti – i individualne i društvene – je itekako problematično. Uzmimo primer Čehovljeve novele, drame Paviljon 6, prema kojoj je snimljen i domači film iz 1978. godine (sa Slobodanom-Cicom Perovićem i Zoranom Radmilovićem u glavnim ulogama, režija – Lučijan Pintilije). Šta je bilo „normalno“ u carskoj Rusiji onoga vremena, šta u bolnici za umobolne bolesnike, a šta u umu savesnog lekara koji je želeo da shvati, da potpuno prodre u u dušu pacijenta? Da bi na kraju i sâm to postao, poludevši, ili možda tek tada postavši doista lucidan i trezven, „normalan“. Pa se nešto mislim: jedinka koja je sama, sklonija je raznim krajnostima, pa i devijacijma: od genijalnog, stvaralačkog do apsolutno neprilagođenog. Kome, čemu? Gubljenje veze sa stvarnošću ma kakva da je ona – stabilna ili „ispala iz zgloba“ – može da bude kako pogubno, tako i kolosalno probitačno. Po svoj prilici veća opasnost tû vreba porodične jedince, odnosno jedinice nego ostale.
Kao jedinac, sećam se, našao sam se gotovo izgubljenim u jednoj sasvim običnoj situaciji. Rada i Mira, moje drage drugarice (unuke najbližih komšija) behu na nekoliko dana na raspustu u mom rodnom gradu. Divno provedosmo zajedno to vreme, u zabavi, igri, pričama. Kada su se vratile u Zemun, obe mi zabrinjavajuće dugo nedostajaše; kao pokisao, pohodih mesta do kojih smo zajedno šetali. Jedino dete u porodici – nesigurnost, neka večita neodređena zebnja, možda nedostatak praktičnosti, a neretko, kao pandan (i) – originalnost.
Sindrom „krda“, uniformisanost, izgledaše mi uvek strana i daleka, pa i na račun neizbežne samoće i usamljenosti. Jednostavno, čini mi se da jedinac/jedinica ima više šanse za razvijanje individualnosti, za kreativnu pobunu, za otvorenost i slobodu – o čemu je pisao Vitold Gombrovič u knjizi Ferdidurke, kao i u svojim Dnevnicima: umetnost, „ivice ludila“, posvećenost i zaslepljenost. Razbijanje stereotipa i razvejavanje zabluda. Posebnost. Psihološke analize i filozofoska razmatranja kao „put“ ka zrelosti, dubini. Gustina, punoća misli u samoći, pisanje ili bilo koji drugi oblik opredmećenja saznanja, lepote i ljubavi. Naspram društvene otuđenosti, površnosti i porobljavanja duha. Dajem, kao jedinac, prednost fantazijama – sanjarijama, maštarijama, čak i u rasponu do fantazmagorije – bunila, privida, uobraženja, pa sve do utvara i halucinacija. Meditiranju bez uznemiravanja.
Dakako, jedinci/jedinice nisu i ne mogu da budu formirani pod istim kalupom. I zbog genetskog materijala, i zbog okolnosti, okruženja. Ima brojnih – pripadam im – koji nikada nisu težili da budu vođe, ujedno nikad se nisu povinovali određenoj organizacionoj (partijskoj i sl.), hijerarhijskoj disciplini, potčinjavanju. Negovati profil „usamljenog strelca“ – to je moja matrica, moj recept.
I nije tačno da su jedinci po pravilu sebični, egocentrični – nismo se više od ostalih (ako uopšte i jesmo) otimali sa drugima oko bilo čega; možda i nismo imali od koga? Ljubomorni? Da li smo imali na koga? Opet, mi – jedinci, odnosno jedinice – uskraćeni smo za ono što samo rođeni brat ili sestra mogu jedno drugom da pruže! Da, braća i sestre se mestimično svađaju – kao i svi, uostalom. Ali, važno je da sučeliš bez posledica svoje stavove „u kući“, s nekim bliskim, bez posledica. Kao priprema za turbulentni život, za probleme, za konflikte napolju, na poslu, u gomili. Najzad, nema dokaza da su jedinici/jedinice skloniji nasilju od ostale dece.
Jedinac sam, pa još i prezaštićen, što će reći verovatno i razmažen, s pokojnim ocem lekarom i majkom profesorom koja je sukcesivno predavala u četiri gradske škole, i sa dve bake – nanom i makom, kao i jednim dekom – u dve glavne ulice (sekle su se pod pravim uglom). Nisam mario za nacionalna, jugoslovenska, ni evropska politička dešavanja – sa izuzetkom studenskih protesta 1968. godine – sve dok nisam prešao za Beograd i upisao Pravni fakultet. Tada, 1974. godine, beše izglasan novi ustav. Pa i onda, sve do 1988. godine, posmatrao sam savezne i republičke događaje gotovo isključivo iz pravne vizure. Što je, dabome, bilo nedovoljno. Tragične 90. godine i kasniji, sledstveni događaji uključile su me aktivnije u politička dešavanja – ali i dalje bez isključivosti, formalnog svrstavanja, bez učlanjenja u određenu političku stranku. Čime sam bio, svesno, limitiran za dalje profesionalne i javne prodore. Bez prevelikih ličnih ambicija. Posle smrti pojedinih članova porodice iz koje sam potekao, shvatio sam da – bar za mene – biti jedinac nije nipošto privilegija. Već povećana odgovornost pa i sav teret brige za preostale starije. A kada iz matična porodica nestane, svi – od jedinca/jedinice stariji – neretko se osećaš u srcu duše sâm. Iako okružen svojima, mlađima od sebe. I kad nešto slaviš, i kada tuguješ, i kada se seliš, i kada si privremeno u inostranstvu. Tako da porodica koju sam stvaraš može da bude samo delimična kompenzacija za nemanje rođene šeste ili brata. E, moja, u međuvremenu rođena, pa i poodrasla deca – nisu i nikad neće biti u poziciji jedinca u kojoj sam ja do konca sopstvenog veka.
U svakom slučaju, u nekom razdoblju jedinac ostaje bez dva bitna oslonca. Prvo – nema nikoga od koga bi potencijalno dobio odgovor na „stara“, najličnija porodična pitanja koja ga možda muče, o minulim ljudima i dešavanjiima. Drugo – nema s kim da deli intimne porodične uspomene.
Da li postoji nečija „krivica“/krivica, odgovornost za činjenicu što je neko ostao jedinac/jedinica? Kod zaključaka na ovu delikatnu temu treba biti veoma oprezan. Najpre, ima onih parova koji iz medicinskih razloga ne mogu/ne smeju da se odluče, tj. nipošto nije uputno da žena rodi drugo dete (ozbiljni problemi sa štitastom žlezdom ili nečim drugim zdavstvenim faktorom koji bi sledeću trudnoću činio rizičnom, recimo godine partnerke). Zatim, znam za slučajeve kada se jedan roditelj dogovori (sic!) sa detetom da ono ostane jedinac, tj. jedinica. Nekad su presudni materijalni razlozi. Nadalje, nisu retki parovi koji se svojevoljno „zadrže“ na jednom detetu. Sve u svemu, sloboda odlučivanja partnera – pored medicinskih uzroka – odlučujuća je. I tâ i takva sloboda umnogome utiču na razvoj i sudbinu deteta, odnosno dece.
Biti jedino dete u porodici, ne znači biti samotnjački nastrojen. Ni obrnuto – imati rođenog brata, odnosno sestru ili više njih – nije siguran lek protiv usamljenosti. Bezmalo, svi nailazimo na trnje u svojim snovima. Ali je važno da, kad se probudimo, ne osetimo da smo sami. Bukvalno, još više figurativno. Da li je jedinac, odnosno jedinica još od detinjstva bio/bila u prilici – ili pak nije? – da nauči da deli dobijeno, stečeno, kasnije i nasleđeno. Što se može, iako ne mora održavati na docnije uspostavljne bračne odnose.
Neopisiv je strah, ne da će se umreti, nego da će se umreti sâm, u vakumu beznađa – ma i fizički u prisustvu nekoga! – mentalno napušten od svih, plus bez razumevanja i uvažavanja za života – posebno od onih koje nikada i nismo imali kraj sebe (sic!). Biće da za njima na koncu najviše i žalimo, bilo da su posredi imaginarni a večito željeni najbliži srodnici – naročito neiznikli izdanci istih roditelja – ili neostvarene, jednostrane ljubavi.
Generacijski jaz u odsustvu rođenog brata ili sestre se više oseća, teže podnosi. Tû (van)bračni partner ili najbliskiji prijatelj(ica) može pomoći u izvesnoj meri, naročito ako je i on(a) jedino dete sopstvenih roditelja. Ipak, nikad potpuno, nikad do kraja.
Inače, jedinci – i po cenu da ih/nas proglase osobenjacima, i to u negativnom značenju – često su tvrdoglavi, uporni (pa i idu „glavom kroz zid“). Nije izuzetak ni inat – roditeljima, učiteljima u najširem smislu, društvu kao takvom.
Kao da je porodica s jednim detetom pomalo nalik nestabilnom, neuravnoteženom tronošcu, ne svakad, naravno. Jer, i kada je bračni odnos roditelja relativno skladan, čak i bona fide pritisak – onaj koji nazivamo vaspitanjem, pažnjom, roditeljskom ljubavlju i brigom – sa obe strane na jedno, isto dete nije lako izdržati, a učinci mogu da budu neizvesni, kontraproduktivni posebno.
Da li je biti jedinac/jedinica (nečiji) greh? Da li su greh ljubav, sloboda, lepota? Nijedno od njih! Nipošto. No, biti jedino dete u nekoj porodici s godinama pojačava tugu, nostalgiju. I za onima kojih više nema, ali i za sobom, onakvim ranijim, mlađim. S jedne strane, nekada krajnje povlašćenim, s druge, i onda i danas – sâmim, katkad i usamljenim. Eto i glavnog razloga za prethodno ispisane redove. S naporom i nelagodom,
„…Teško jednom(e)“. (Biblija – Stari zavet, 9.)
Zoran R. Tomić