Pratimo li medije i društvene mreže, lako možemo steći utisak da je čitav svet poludeo. Svakoga dana pred nama se smenjuju ratovi, skandali, nasilje, moralne inverzije, kolektivne histerije, bizarni zahtevi i beskrajni sukobi. Čini se kao da sama stvarnost postaje sve nestabilnija, kao da se granice između razumnog i apsurdnog, normalnog i nenormalnog, istinitog i prividnog neprestano pomeraju.
Thank you for reading this post, don't forget to subscribe!Ali upravo tu treba zastati. Moguće je da svet nije poludeo u meri u kojoj nam se čini, već da je takav pre svega način njegovog medijskog posredovanja. To, međutim, ne znači da su događaji koje gledamo nestvarni. Naprotiv. Najveća teškoća savremene medijske stvarnosti nije u tome što nam nužno prikazuje laži, nego što nam istinite fragmente stvarnosti može složiti u konfiguraciju koja više ne odgovara stvarnosti kao celini.
Lažna informacija može biti demantovana istinitom informacijom. Ali istinita informacija lišena mere, konteksta i odnosa prema celini ne može se tako lako opovrgnuti, jer je svaki njen pojedinačni element istinit. Problem nije u istinitosti delova, nego u načinu na koji su oni povezani.
Istinita stvar je atom; svet je konfiguracija atoma. Možemo u svesti imati milione tačnih atoma, a da ipak nemamo molekul. Možemo raspolagati statistikama, izveštajima, citatima i činjenicama, a da nam nedostaje ono što im daje međusobni odnos, težinu i proporciju. Tada znamo mnogo o stvarnosti, ali više ne znamo gde se u njoj nalazimo.
Tu leži razlika između informacije i orijentacije.
Informacija odgovara na pitanje šta se dogodilo. Orijentacija pita gde se nalazim u odnosu na ono što se dogodilo. Informacija pokazuje činjenicu; orijentacija je sposobnost da se činjenica dovede u odnos sa celinom života: da se prepozna šta je važno, šta sporedno, šta iz čega sledi, čemu nešto vodi i šta od nas zahteva.
Zato čovek može biti informisan do krajnjih granica, a ipak biti dezorijentisan.
Ovde se javlja pitanje: da li je uzrok tome preobilje informacija ili gubitak sposobnosti za njihovu sintezu? Ako je problem samo u količini, onda bi bolji filteri i kvalitetniji izvori trebalo da budu dovoljni. Ali čovek može biti okružen proverenim i pouzdanim informacijama, a ipak nesposoban da razlikuje važno od nevažnog, suštinsko od sporednog, hitno od značajnog.
Problem zato nije samo u informacionom višku. Problem je u atrofiji sposobnosti kojom se informacije dovode u odnos sa celinom.
Stari su za jedan vid te sposobnosti imali reč φρόνησις. Aristotelov φρόνησις nije puko znanje, niti tehnika rešavanja problema. To je sposobnost rasuđivanja u konkretnosti života: prepoznati šta je u datoj situaciji dobro, primereno i delatno. Čovek koji poseduje φρόνησις ne mora znati više činjenica od drugoga; on ih vidi drugačije. Zna da činjenica nije sama sebi dovoljna, jer njen smisao zavisi od mesta koje zauzima u široj strukturi stvarnosti.
Moguće je, dakle, znati sve relevantne činjenice, a ipak doneti pogrešan sud. Moguće je biti intelektualno izuzetno opremljen, a egzistencijalno potpuno dezorijentisan.
Tu se savremeni problem dodiruje sa jednom starom hrišćanskom intuicijom: znanje nije isto što i preobražaj.
Apostol Jakov kaže da i demoni „veruju i drhte“. Njihov problem nije nedostatak znanja o Bogu. Oni znaju, ali njihovo znanje nije odnos ljubavi, poslušnosti i zajednice sa onim što znaju. U tom smislu, demonsko nije prosto neznanje, nego razdvajanje istine od života, znanja od odnosa, uvida od preobražaja. To je znanje koje ne postaje život.
Otuda i jedna važna sličnost sa savremenim informacionim svetom. Informacija je izdvojena, prenosiva, merljiva i reproduktivna. Ona se može sakupljati bez ikakve promene onoga koji je sakuplja. Čovek može svakodnevno uvećavati količinu svog znanja, a da se njegovo biće time ni za jedan stepen ne pomeri.
Savremeni mediji tu situaciju dodatno usložnjavaju. Njihov problem nije nužno laž, nego selekcija i promena proporcije. Milioni ljudi svakoga dana žive običnim životom: rade, vole, brinu, pomažu, čitaju, razgovaraju, mole se. Taj ogromni kontinuitet postojanja gotovo je nevidljiv, jer nema dramaturgiju. Sukob je ima. Skandal je ima. Katastrofa je ima. Bizarnost je ima. Mir nema.
Tako ono što je izuzetak može neprestano biti prikazivano kao da je norma, dok ono što je norma ostaje nevidljivo.
Algoritmi ovu disproporciju dovode do krajnosti. Njihov primarni kriterijum nije istina, dobro ili značaj, nego reakcija. Ne pitaju šta čovek treba da vidi da bi bolje razumeo svet, nego šta će ga zadržati još nekoliko sekundi.
Algoritam ne mora da nas laže. Dovoljno je da nauči na šta reagujemo.
A čovek najsnažnije reaguje na strah, bes, zgražavanje, zavist, podsmeh i osećaj ugroženosti. Tako nastaje povratna sprega: čovek gleda ono što ga uznemirava, sistem mu zbog toga daje još toga, a on iz količine prikazanog zaključuje da je svet upravo takav.
Ono što je najvidljivije počinje da izgleda kao ono što je najčešće.
Tu medijska slika više nije samo reprezentacija sveta. Ona postaje posrednik čovekovog odnosa prema svetu.
Zato se savremena kriza može razumeti i kao kriza pažnje. A pažnja nije neutralna psihološka funkcija. Ono čemu čovek neprestano poklanja pažnju postepeno postaje sadržaj njegovog unutrašnjeg sveta. Pitanje „šta gledaš?“ zato je, u krajnjem, antropološko pitanje: kakav svet puštaš u sebe?
Ovde teološko pitanje postaje neizbežno.
Ako stvarnost nije ništa drugo do proizvod naših interpretacija, onda nema istinske dezorijentacije. Postoje samo različite perspektive. Ali hrišćanska vera ne polazi od toga. Ona polazi od toga da stvarnost nije naš proizvod.
Svet je stvoren.
To znači da svet ima ontološki prioritet u odnosu na našu interpretaciju. Mi ne stvaramo biće time što ga imenujemo, niti proizvodimo istinu time što se o njoj složimo. Postoji nešto što nam je dato pre našeg tumačenja.
A ako je svet stvoren, onda nije haotična masa činjenica. On ima Logos.
Svet nije samo nešto što se dešava; on je tvorevina. Njegova razumljivost u najdubljem smislu povezana je sa Logosom kroz koga je sve postalo. Zato čovekova sposobnost orijentacije nije samo tehnika obrade podataka. Ona je povezana sa njegovim mestom u samom poretku bića.
Čovek nije mašina za prijem informacija. On je biće koje treba da živi u istini.
A živeti u istini znači više od posedovanja istinitih iskaza. Znači biti u ispravnom odnosu prema stvarnosti.
Zato je hrišćanska trezvenost, νῆψις, mnogo više od uzdržavanja od pogrešnog ponašanja. Ona je budnost nad sopstvenim unutrašnjim životom: sposobnost da čovek prepozna šta mu ulazi u um, šta zauzima njegovu pažnju, šta u njemu proizvodi strast i šta mu narušava meru.
U tom svetlu, savremeni čovek nije suočen samo sa pitanjem koliko informacija prima. Suočen je sa pitanjem ko upravlja njegovom pažnjom.
A pažnja je jedna od najdubljih formi slobode. Ono čemu je neprestano poklanjamo postepeno oblikuje prostor našeg unutrašnjeg života. Čovek može biti spolja slobodan, a iznutra zarobljen. Ne zato što mu neko zabranjuje da misli, nego zato što više ne ume da svoju pažnju odvoji od onoga što mu se neprestano nameće.
Tako se krug zatvara. Informacija se umnožava; količina prevazilazi sposobnost integracije; selekciju preuzimaju mediji i algoritmi; selekcija oblikuje pažnju; pažnja oblikuje doživljaj sveta; doživljaj sveta utiče na sud; sud usmerava delovanje; a ponavljano delovanje oblikuje čoveka.
Ono što je na početku izgledalo kao tehnički problem, previše informacija, na kraju postaje antropološki problem: kakav čovek nastaje iz načina na koji gleda svet?
Zato nam možda nije potrebno još informacija koliko nam je potreban povratak sposobnosti da informacije saberemo u stvarnost; ne u stvarnost koju smo sami konstruisali, nego u stvarnost koja nam prethodi, koja nas ograničava, ispravlja i poziva na odgovor.
Jer informacija može ostati u glavi.
Orijentacija traži da se čovek postavi.
A tamo gde čovek mora da se postavi, počinje odgovornost.
Možda je zato naša najdublja savremena kriza manje kriza znanja nego kriza sabiranja. Znamo mnogo, ali ne umemo uvek da saberemo. Vidimo sve više, ali ne razumemo nužno više. Čujemo sve više glasova, a sve teže čujemo tišinu u kojoj bi ti glasovi mogli biti procenjeni.
Posedujemo sve više informacija o svetu, a sve manje osećaja za to gde u svetu stojimo.
A čovek koji ne zna gde stoji, ma koliko znao o svetu, ostaje dezorijentisan.
Zrelost zato počinje onda kada čovek ponovo postane sposoban da razlikuje stvarnost od njene medijske konfiguracije, važno od glasnog, istinito od relevantnog, a svoje mesto u svetu od svog mesta u informacionom toku.
Jer svet nije ono što nam se najčešće prikazuje.
Svet je ono što jeste.
A trezvenost počinje onda kada čovek ponovo postane sposoban da između te dve stvari napravi razliku.
(Iz Beležaka o trezvenosti)
Jovica Radović
