Thank you for reading this post, don't forget to subscribe!
Zapisi iz pomračene zemlje
Mogo brže nego što se očekivalo raspao se DOS (Demokratska opozicija Srbije) osnovan 10. januara 2000. godine. Cilj ove grupe od 19 stranaka bio je da sruši vlast Slobodana Miloševića. Vlast socijalista je srušena ali animozitet među liderima i liderčičima ove političke grupacije bio je toliko veliki da je mnogima bilo jasno da DOS-u opstanka nema. Jer svi oni su samo mislili šta će moći lično da “ušićare” a ne o onome šta je dobro za građane Srbije. Naročito posle ubistva premijera, dr Zorana Đinđića.
I umesto da se, prvenstveno, izvršila lustracija i sa političke scene trajno sklonili svi oni koji su, svojom huškačkom politikom, doprineli bratoubilačkom ratu i nesreći na stotine hiljada ljudi, socijalisti su, 2004. godine, dali presudnu podršku manjinskoj vladi Vojislava Koštunice i tako udarili “glogov kolac” u nadu da će demokratija u Srbiji ikada zaživeti.
Da Srbija ne ide u demokratskom smeru postalo je još jasnije 2008. godine kada je Glavni odbor SPS-a prihvatio koalicioni dogovor i formiranje vlade sa koalicijom oko Demokratske stranke („Za evropsku Srbiju“), a lider socijalista Ivica Dačić, do tada poznatiji kao “Afera Koferče”, pravdao je tu odluku rečima da je „saradnja sa strankama nekadašnjeg DOS-a započeta još 2004. godine“.
Tako se demokratija ugasila a mračne političke snage su nezadrživo napredovale.
SNS
Shvativši da sa radikalima nikada neće moći da osvoji vlast u zemlji, jer nisu imali nikakav koalicioni kapacitet, zamenik predsednika Srpske radikalne stranke, Tomislav Nikolić, napušta stranku i najavljuje da će osnovati novu, kojoj će najbliži biti Demokratska stranka Srbije i Nova Srbija (članice DOS). Nikolić je tada u intervjuu za Radio-televiziju Srbije rekao da trenutno postoje dve SRS, a da će posle sastanka Centralne otadžbinske uprave ostati samo jedna, ona odana Vojislavu Šešelju.
„SRS se deli na jedan deo koji smatra da je stranka stigla do zida i drugi deo koji ne shvata potrebe današnjeg vremena i Srbije, i koji se učaurio u neke ciljeve neostvarene već 18 godina. SRS je i jedno i drugo, a od danas će postojati samo onaj deo koji je ostao uz Šešelja“, kazao je Nikolić.
On je tom prilikom istakao da nije u ličnom sukobu sa Šešeljem, niti želi da bude u sukobu sa „čovekom koji se nalazi u Hagu i tamo brani ne samo svoje, nego i srpske nacionalne interese“.
Iako se u početku malo nećkao još jedan visoki funkcioner Srpske radikalne stranke, Aleksandar Vučić, je, 6. oktobra 2008. godine, izjavio da je pristupio Srpskoj naprednoj stranci Tomislava Nikolića. Vučić je u intervjuu televiziji „Pink“ rekao da je cilj nove stranke „da pobedi režim Borisa Tadića i Ivice Dačića“, navela je tada Beta.
Zvanično Srpska napredna stranka (SNS) je osnovana 21. oktobra 2008. godine. Osnivači stranke su bili Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, koji su je pokrenuli nakon napuštanja Srpske radikalne stranke, a već na redovnim izborima održanim 6. maj 2012. godine naprednjaci su preuzeli vlast u Srbiji.
Bahate demokrate
Zanimljivo je da su u te, redovne izbore, održani 6. maj 2012. godine, “demokrate” ušle nehajno i samozadovoljno kao da se radi o nekoj televizijskoj debate a ne o nečem što može da promeni sudbinu zemlje. A glavna tema njihove predizborne kampanje bila je, tračarenje, da objasne građanima kako i gde je Tomislav Nikolić završio fakultet, za razliku od Borisa Tadića, koji je iz nerazumljivih razloga, pre vremena, podneo ostavku na mesto predsednika države i tako direktno omogućio Nikoliću da trijumfuje.
Na tim izborima broj upisanih birača bio je 6.770.013 a glasalo je 3.912.904 građana, ili 57,76%.
Liste koje su prešle census:
Pokrenimo Srbiju – Tomislav Nikolić (Srpska napredna stranka, Nova Srbija, Asocijacija malih i srednjih preduzeća i preduzetnika Srbije, Koalicija udruženja izbjeglica u republici Srbiji, Pokret snaga Srbije – BK, Narodna seljačka stranka, Bošnjačka narodna stranka, Demokratska partija Makedonaca, Romska partija, Pokret vlaškog ujedinjenja, Pokret socijalista, Pokret privredni preporod Srbije), 940.659, 25,16%, (73 mandata).
Izbor za bolji život – Boris Tadić, 863.294, 23,09%, (67).
Ivica Dačić – „Socijalistička partija srbije (SPS), Partija ujedinjenih penzionera Srbije (PUPS), Jedinstvena Srbija (JS)”, 567.689, 15,18%, (44).
Demokratska stranka Srbije – Vojislav Koštunica, 273.532, 7,32%, (21).
Čedomir Jovanović – Preokret Liberalno demokratska partija, Srpski pokret obnove, Socijaldemokratska unija, Bogata Srbija, Vojvođanska partija, Demokratska partija Sandžaka, Zelena ekološka partija – zeleni, Partija Bugara Srbije, 255.546, 6,83%, (19).
Ujedinjeni regioni Srbije – Mlađan Dinkić, 215.666, 5,77, (16)
Liste koje nisu prešle census: Srpska radikalna stranka – Dr Vojislav Šešelj, Dveri za život Srbije, Pokret radnika i seljaka, Komunistička partija – Josip Broz, Socijaldemokratski savez – Nebojša Leković, Reformistička stranka – Prof. dr Milan Višnjić, ukupno su osvojile 375.587 glasova ili 12,34%, ali nisu dobili ni jedan poslanički mandat. A gde su završili ti glasovi svima je jasno.
Manjinske stranke su dobile 161.168 glasova, 4,92%, za šta im je pripalo 10 mandata.
Matematika kaže da se ni posle ovih izbora ne bi ništa promenilo da Tadić nije izgubio. Međutim, to je sa “radošću” dočekala “zmija u nedrima”, koju su “demokrate” gajile i pazile, kao “malo vode na dlanu”, Ivica Dačić, čija koalicija je osvojila, neverovatnih 567.689 glasova (na vanrednim izborima održanim 28. decembra 2003. godine SPS je osvojio 291.341 glas, na sledećim izborima, 2008, SPS je osvojio 313.896 glasova). I upravo on je presudio. Za uzvrat, ostvarila mu se životna želja, postao je premijer. Iako, pokazalo se, bila je to samo figurativna funkcija jer vlast je zvanično preuzeo PPV (“prvi”, da se zna ko je glavni, potpredsednik Vlade, Aleksandar Vučić).
Dačićevim putem pošli su i mnogi drugi, pre svega manjinske stranke ali i većina onih koji su do tada bili “demokrate” po opredeljenju.
Vrtoglavi uspon
Već u prvim danima rada nove vlade pokazalo se da ono “prvi” nije slučajno i da vlast u zemlji preuzima jedan čovek. Zahvaljujući retorici koja je bila priemčiva većini građana, pre svega za ono što demokratska vlast nije uradila a obećala je, popularnost Aleksandra Vučića je vrtoglavo rasla. Pa je tako Ivica Dačić, bez obzira što je bio samo fiktivni premijer, postao teret.
A da bi se “svaka stvar postavila na svoje mesto” raspisani su vanredni izbori na kojima je centralna figura bio upravo On, Aleksandar Vučić.
Na tim, vanrednim izborima, održanim, 16. mart 2014. godine, broj upisanih birača bio je 6.765.998 a na glasanje je izašlo 3.592.375 građana, što je bilo 53,09% ili 3,86% manje nego što ih je izašlo na onim prethodnim. A to je, za one koji razumeju, bio jasan pokazatelj stanja u narodu.
Liste koje su prešle census:
Aleksandar Vučić – Budućnost u koju verujemo (Srpska napredna stranka, Socijaldemokratska partija Srbije, Nova Srbija, Srpski pokret obnove, Pokret socijalista), 1.736.920, 49,96%, (158 mandata).
Ivica Dačić – „Socijalistička partija Srbije (SPS), Partija ujedinjenih penzionera Srbije (PUPS), Jedinstvena Srbija (JS)“, 484.607, 13,49%, (44)
„Sa Demokratskom strankom za demokratsku Srbiju“ (Demokratska stranka pod vođstvom Dragana Đilasa i kandidati Nove stranke Zorana Živkovića, Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini, Udruženih sindikata Srbije „Sloga” i Bogate Srbije Zaharija Trnavčevića), 216.634, 6,03%, (19)
Boris Tadić – Nova demokratska stranka – Zeleni, LSV – Nenad Čanak, Zajedno za Srbiju, VMDK, Zajedno za Vojvodinu, Demokratska levica Roma, 204.767, 5,7%, (18)
Liste koje nisu prešle census: Demokratska stranka Srbije – Vojislav Koštunica; Dveri – Boško Obradović; Čedomir Jovanović – LDP, BDZS, SDU; Ujedinjeni regioni Srbije – Mlađan Dinkić; Dosta je bilo – Saša Radulović; Srpska radikalna stranka – Dr Vojislav Šešelj; Treća Srbija – Za sve vredne ljude; Crnogorska partija – Josip Broz; Grupa Građana „Patriotski front – Dr Borislav Pelević“; Koalicija građana svih naroda i narodnosti (RDS – SDS) za koje je glasalo 685.506 građana ili 19,17%, ali nisu dobili ni jedan mandat već su se ti glasovi preneli naprednjacima.
Manjinske stranke su osvojile 145.281 glas, 4,5%, i 11 mandata.
Apsolutizam u najavi
Činjenica da je koalicija okupljena oko SNS osvojila 158 mandata ne bi ni bila nešto čudna da naprednjaci, sa Aleksandrom Vučićem kao nosiocem liste, na ovim izborima, nisu osvojili čak 796.261 glas više nego na prethodnim kada je nosilac liste bio Tomislav Nikolić.
Tako je Vučić dobio priliku da, uvek politički “halapljivom”, Ivići Dačiću stavi do znanja da ga lako može premestiti u “septičku jamu” srpske politike u kojoj su se našle, (neke do grla a neke potpuno udavljene) bivše članice DOS-a, i da od sad mora verno i ponizno da ga služi.
Međutim, iako se tada u Srbiji desila velika nesreća u vidu poplava, Vučiću to nije nimalo naškodilo jer je on veštom manipulacijom medija uspeo da sebe predstavi kao “spasitelja”. Ipak, nije mu išlo u prilog to što je u parlamentu bilo vrlo malo (samo dve) opozicione liste jer je to bio povod da se govori kako je Srbija postala “diktatorska” zemlja i Aleksandar Vučić se odlučuje na nove vanredne izbore.
Fiktivna demokratija
Tako su, 24. april 2016. godine održani još jedni vanredni izbori na kojima je broj upisanih birača bio 6.739.441 a glasalo je 3.778.923 građana, što je bilo 56,07%.
Liste koje su prešle census:
Aleksandar Vučić – Srbija pobeđuje, 1.823.147, 48.25%, (131 mandat)
Ivica Dačić – SPS, JS – Dragan Marković Palma, 413.770, 10,95%, (29)
Dr Vojislav Šešelj – Srpska radikalna stranka, 306.052, 8,10%, (22)
Dosta je bilo – Saša Radulović, 227.626, 6,02%, (16)
Za pravednu Srbiju – Demokratska stranka (NOVA, DSHV, ZZS), 227,589, 6,02%, (16)
Dveri – DSS- Sanda Rašković Ivić – Boško Obradović, 190.530, 5,04%, (13)
Boris Tadić, Čedomir Jovanović – Savez za bolju Srbiju, 189.564, 5,02%, (13)
Liste koje nisu prešle census: Za slobodnu Srbiju – Zavetnici – Milica Đurđević; GG Za preporod Srbije – Prof. dr Slobodan Komazec; Republikanska stranka – Nikola Sandulović; Borko Stefanović – Srbija za sve nas; Dijalog – Mladi sa stavom – Stanko Debeljaković; U inat – Složno za Srbiju – Narodni savez; a svi oni dobili su 106,454 glasa ili 2,80% i ostale bez mandata.
Manjinske stranke su osvojile 159.269 glasova, 4,42%, što im je donelo 10 mandata.
Zanimljivo je da su na ovim izborima takozvane „opozicione“ stranke osvojile 1.005.443 glasa, skoro duplo manje od naprednjaka ali to nikome više nije ni bilo važno. Jer, sledeće četiri godine svi su srećno i berićetno živeli. Vlast je imala opozociju a 58 „kritičara vlasti“ dobilo je solidne plate, veliku naknadu za svoju stranku uz nikakvu odgovornost.
Skupštinska zasedanja, po starom dobrom običaju, više su ličila na cirkus kojem ništa nije nedostajalo. Od menažerije do klovnova.
Predsednički izbori
Tračak nade da će se Srpska napredna stranka raspasti desio se u 2017. godini kada su trebali da se održe predsednički izbori. Mada je Aleksandar Vučić kategorično ponavljao da se neće na tim izborima kandidovati svoju reč je pogazio. Iako je funkcija premijera veća i značajnija od protokolarne funkcije predsednika država Vučić nije hteo da propusti priliku da te dve funkcije „ujedini“ i tako Srbiju uvede u totalitarnu diktaruru u kojoj jedan čovek ima potpunu i svestranu kontrolu nad svim delovima života građana. U kojoj se vođa, preko medija i propagande, slavi kao bezgrešan i svemoćan.
Međutim, to je, kako stvari stoje, najviše zasmetalo dotadašnjem predsedniku države, Tomislavu Nikoliću, kome je Vučić prvo oduzeo funkciju predsednika stranke a sad i priliku da još u jednom mandatu bude predsednik Srbije.
Prema nezvaničnim saznanjima, koje je objavio “Danas”, 18.02.2017, Nikolić je imao podršku 12 poslanika SNS u Skupštini Srbije što mu je davalo mogućnost osnivanja novog poslaničkog kluba. Naravno, ovu informaciju odmah je demantovala Stanislava Pak, savetnica za medije predsednika Srbije.
„To je samo jedan od pokušaja da se spreči dogovor između Nikolića i Vučića“, istakla je za „Danas“, savetnica za medije predsednika Srbije.
Nikolić za svoju kandidaturu nije imao podršku Glavnog odbora stanke koja je donela odluku da kandidat SNS bude Aleksandar Vučić, premijer Srbije i lider SNS.
Naravno, dogovor između Vučića i Nikolića postignut je na obostrano zadovoljstvo. Vučić je postao predsednik države a posle isteka predsedničkog mandata 2017. godine, Tomislav Nikolić je postao predsednik Nacionalnog saveta za koordinaciju saradnje sa Rusijom i Kinom, posebnog državnog tela čiji je zadatak da prati i unapređuje ekonomske i političke odnose Srbije sa ove dve države. Dobio je veliki budžet, za velike plate, mogućnost da koristi predsedničku vilu ali i da tu udomi svojih 30 najvernijih saradnika. Govorilo se da je u „dogovoru“ dva parijska druga ključnu ulogu odigrala Fondacija prve dame, Dragice Nikolić, koja se vezivala za brojne nezakonitosti.
Na predsedničkim izborima je učestvovalo 11 kandidata, a od 3.593.636 glasova Aleksandar Vučić je dobio 2.012.788 ili 56,01% i pobedio u prvom krugu.
Bojkot
Najupečatljiviji rezultati prethodnog četvorogodišnjeg rada Narodne skupštine bili su izraženi kroz primitivizam i nevaspitanje poslanika vlasti koji su koristili svaku priliku, a imali su je koliko su hteli, da omalovaže i ponize kolege iz suprotnog tabora. Nasuprot njima poslanici opozicije su se tobož nešto bunili, bilo je tu svega i svačega, ali vlast je bez ikakvih poteškoća sprovodila svoj naum.
Tako je “veštim manevrom“, Skupština Srbije usvojila izmene Zakona o izboru narodnih poslanika, u februara 2020. godine, a izborni cenzus u Srbiji smanjen je sa dotadašnjih 5% na 3% važećih glasova izašlih birača. Time je data nada brojnim političkim akterima da mogu da se dokopaju skupštinskih klupa. Za izborne liste nacionalnih manjina i dalje važilo pravilo da nema cenzusa, odnosno da se mandati dele i ispod praga od 3%.
Tako je, bez obzira na „bojkot“, veštom manipulacijom, vlast obezbedila dovoljan broj Izbornih listi kako bi se u javnosti a naročito Evropi i ovi izbori predstavili kao demokratski. A „bojkot“ takozvanih opozicionih stranaka je doprineo da Aleksandar Vučić još više učvrsti vlast ali da i osvoji Šabac i Paraćin i tako, pod svoju „šapu“, stavi celu Srbiju.
Zbog pandemije Redovni izbori su prvobitno bili otkazani ali su ipak održani 21. jun. 2020. godine. Broj upisanih birača bio je 6.584.376 a glasalo je 3.221.908 građana, što je 48,93%.
Liste koje su prešle census:
Aleksandar Vučić – Za našu decu, 1.953.998, 60,65%, 188 mandata
Ivica Dačić – “(SPS), Dragan Marković Palma – (JS)”, 334.333, 10,38%, 32 mandata
Aleksandar Šapić – Pobeda za Srbiju, 123.393, 3,33%, 11 mandata
Liste koje nisu prešle census: Dr Vojislav Šešelj – Srpska radikalna stranka; Za kraljevinu Srbiju – Žika Gojković; Ujedinjena demokratska Srbija; Metla 2020; Milan Stamatović-ZDP -Dragan Jovanović-BS-ZS; Milica Đurđević Stamenkovski – Srpska stranka Zavetnici; Narodni blok- Velimir Ilić – general Momir Stojanović; Sergej Trifunović – Pokret slobodnih građana; Suverenisti; Grupa građana: 1 od 5 miliona; Nek maske padnu – Zelena stranka – Nova stranka; Čedomir Jovanović – Koalicija za mir; Pokret Levijatan – Živim za Srbiju osvojili su 461.369, 14,34%, ali nijedan mandat.
Manjinske stranke, po pravilu, osvajaju 161.471 glas, 5,02%, i 19 mandata.
Promena cenzusa je doprinela da na jedvite jade u parlament uđe jedna grupacija koja je tada glumila opoziciju ali za mnoge ni taj smanjeni cenzus nije vredeo.
Milosrđe
Nakon parlamentarnih izbora u Srbiji održanih 21. juna 2020. godine, koje je obeležio bojkot većeg dela proevropske i desne opozicije (poput Saveza za Srbiju), opozicione stranke su ocenile izbore kao potpuno nelegitimne, a nastali saziv skupštine kao jednopartijski. Bojkot je proglašen „uspešnim“ zbog niske izlaznosti, a opozicija je zatražila nove, vanredne izbore uz suštinsku promenu izbornih uslova i medijske slobode.
Stranke bojkota su isticale da parlament bez opozicije ne odražava stvarnu političku volju građana i da je urušavanjem pluralizma zavedena autoritarna vladavina. Opozicioni lideri su tvrdili da je stvarna izlaznost bila znatno niža od zvaničnih podataka, te da je bojkot ogolio krizu demokratije u zemlji. Naglašeno je da se politička borba seli van institucija, uz apel međunarodnim akterima (pre svega Evropskoj uniji) da posreduju u novom dijalogu vlasti i opozicije o fer izborima.
I tako, nadgornjavanje je trajalo skoro godinu ipo dana, „opozicija“ je jadikovala a vlast je radila svoje. Uglavno na štetu građana ali dobro upakovano u izveštavanje prorežimsih medija da izgleda drugačije.
A onda se predsednik Srbije Aleksandar Vučić „smilovao“ i u utorak, 15. februara, raspisao vanredne parlamentarne izbore u Srbiji za 3. april.
“Raspisujem izbore za narodne poslanike za 3. april 2022. godine. Pozivam građane da uzmu učešće u tim izborima, da kao zemlja pokažemo svoj demokratski kapacitet, koliko je važno da prihvatimo planove i programe za budućnost”, objavljeno je na Instagram nalogu predsednika Srbije.
“Neka najbolji pobede. Građani Srbije, neka su vam srećni izbori!”, dodaje se.
A oni što se opozicijom predstavljaju prihvatili su ovaj „dar“ iako se ništa od onog zbog čega su bojkotovali prethodne izbore nije promenjeno. Čak je sve postalo i gore a naročito stanje u medijima.
Na vanrednim izborima, održanim 3. aprila 2022. godine, broj upisanih birača bio je 6.502.307 a glasalo je 3.810.559 građana, što je bilo 58,60%.
Liste koje su prešle census:
Aleksandar Vučić – Zajedno možemo sve 1.635.101, 42,96% , (120)
Marinika Tepić – Ujedinjeni za pobedu Srbije 520 469, 13,67%, (38)
Ivica Dačić – Premijer Srbije 435.274, 11,44%, (31)
Dr Miloš Jovanović – Nada za Srbiju, 204.444, 5,37%, (15)
Moramo – Akcija – Ekološki ustanak – Ne davimo Beograd, 178.733, 4,70%, (13)
Srpski pokret Dveri – POKS, 144.762, 3,80%, (10)
Milica Đurđević Stamenkovski – Srpska stranka Zavetnici, 141.227. 3,71, (10)
Liste koje nisu prešle census: Suverenisti – DJS, ZS, ŽSS; Dr Vojislav Šešelj – Srpska radikalna stranka; Boris Tadić – Ajmo, ljudi; Otete bebe – Ana Pejić. Svi oni su dobili 263.184 glasa, ili 6,92% ali su ostali bez mandata.
Manjinske stranke, standardno, osvajaju 170.134 glas, 4,47% i 13 mandata
Posle ovih izbora opozicija u Srbiji je reagovala dvojako: osporavanjem izbornih rezultata u Beogradu uz zahteve za ponavljanje glasanja, ali i prihvatanjem mandata i povratkom u parlamentarne klupe nakon dvogodišnjeg bojkota.
Tada je došlo i do sastanka između predsednika Aleksandra Vučića i lidera Stranke slobode i pravde, Dragana Đilasa, radi razgovora o „političkoj krizi“ i mogućem ponavljanju beogradskih izbora, što je izazvalo različite reakcije i podele unutar samog opozicionog bloka.
Za razliku od prethodnog saziva kada su bojkotovali izbore 2020. godine, opozicione liste su osvojile 31,25% glasova (građani su još uvek verovali u njih) i značajan broj mandata u Narodnoj skupštini Republike Srbije pa su odlučile da preuzmu mandate i iskoriste ulazak u skupštinske klupe da prenesu kritike vlasti na institucionalni nivo, čime je započeta „oštra“ parlamentarna debata i rad u skupštinskim odborima.
Tragedije
I kada se očekivalo da su se političke tenzije, koliko-toliko, smirile desile su se dve velike tragedije u OŠ „Vladislav Ribnikar“ i u Mladenovcu i Duboni. Usledila je masovna građanska neposlušnost a ulice su bile ispunjene protestima. Organizatori i stranke proevropske i građanske opozicije zatražile su izbore kao izlaz iz društvene krize, insistirajući na promenama i preuzimanju odgovornosti.
Do vanrednih parlamentarnih izbora, 17. decembra 2023. godine, došlo je usled duboke društvene i političke krize u zemlji, izazvane masovnim protestima „Srbija protiv nasilja“ nakon majskih tragičnih masovnih ubistava. Vladajuća, Srpska napredna stranka (SNS) i predsednik Aleksandar Vučić, prihvatili su zahteve i odlučili da raspuste Skupštinu, koristeći izbore kao mehanizam obnove legitimiteta i potvrde političke podrške uprkos stabilnoj dotadašnjoj većini.
Na tim, još jednim, vanrednim izborima, održanim 17. decembar 2023. godine, broj upisanih birača iznosio je 6.500.666 a glasalo je 3.820.746 građana, što je bilo 58,77%.
Liste koje su prešle census:
Aleksandar Vučić – Srbija ne sme da stane. 1.783.701, 46,75%, (129 mandata)
Srbija protiv nasilja – Miroslav Miki Aleksić – Marinika Tepić (Stranka Slobode i pravde, Narodni pokret Srbije, Zeleno-levi front, Ne davimo Beograd, Ekološki ustanak – Ćuta, Demokratska stranka, Pokret Slobodnih građana, Srbija centar, Zajedno, Pokret za preokret, Udruženi sindikati Srbije „Sloga“, Novo lice Srbije) 902.450, 23,66%, (65).
Ivica Dačić – premijer Srbije, 249.916, 6,55%, (18),
Dr Miloš Jovanović – Nada za Srbiju – Srpska koalicija NADA – Nacionalno demokratska alternativa – Nova Demokratska stranka Srbije (Novi DSS) – Pokret obnove Kraljevine Srbije (POKS) – Vojislav Mihailović 191.431, 5,02%, (13)
„MI − glas iz naroda (nova stranka), prof. dr Branimir Nestorović“, 178.830, 4,69%, (13)
Liste koje nisu prešle cenzus: Dr Vojislav Šešelj – Srpska radikalna stranka; Milica Đurđević Stamenkovski – Boško Obradović – Nacionalno okupljanje – Državotvorna snaga – Srpska stranka Zavetnici – Srpski pokret Dveri; Ljudi – Vuk Jeremić, dr Sanda Rašković Ivić, Siniša Kovačević, Vladimir Gajić, Marina Lipovac Tanasković; Saša Radulović (Dosta je bilo – DJB) – Boris Tadić (Socijaldemokratska stranka − SDS) − Ana Pejić (Otete bebe) – Dobro jutro Srbijo; Srbija na zapadu – Zoran Vuletić – Nemanja Milošević – Da se struka pita – Vladimir Kovačević; Čedomir Jovanović – Mora drugačije; koji su skupili 260.905 glsova, 6,84%, ali su ostali bez mandata
Manjinske liste su osvojile 143.745 glasova, 3,76%, i 12 mandata.
I posle ovih izbora strasti se nisu baš u potpunosti smirile. Usledila je oštra politička polarizacija, optužbe opozicije za izbornu krađu, masovni protesti i međunarodne reakcije.
Predsednik Srbije i državni zvaničnici oštro su odbacili tvrdnje o neregularnostima i „fiktivnim biračima“ (posebno vezanim za glasanje birača iz Republike Srpske u Beogradu), nazivajući kritike opozicije i stranih posmatrača pokušajem destabilizacije države.
Kancelarija OEBS-a za demokratske institucije i ljudska prava (ODIHR), zajedno sa drugim posmatračkim misijama (poput CRTA-e), saopštila je da su izbore obeležile ozbiljne neregularnosti, zloupotreba javnih resursa, dominacija predsednika u kampanji („funkcionerska kampanja“) i slučajevi kupovine glasova.
I kad je sve „mirisalo“ na to da će se politički život u Srbiji vratiti u „normalu“, vlast radi šta hoće a opozicija se tobož buni i kritikuje, dogodila se još jedna velika nesreća, pala je nadstrešnica u Novom Sadu i odnela 16 ljudskih života.
Studenti
Pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu izazvao je masovne proteste građana, akcije poput „Zastani, Srbijo“, petnaestominutne protestne akcije i tišine. Održavala se u znak sećanja na žrtve pada nadstrešnice a građani, studenti i radnici stajali su na 15(16) minuta, u 11.52 sati da odaju poštu stradalima i tako prouzrokovali zastoje u saobraćaju. Usledili su oštri zahtevi opozicije za političku odgovornost i ostavke.
Prva reakcija državnog vrha Srbije na pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu 1. novembra 2024. godine, u kojem je stradalo 14 ljudi na licu mesta, bila je usmerena na ograđivanje od odgovornosti za radove. Predsednik Aleksandar Vučić lično je u večernjem obraćanju javnosti tog dana izjavio: „Kada smo sve renovirali i ogroman novac uložili, samo tu nadstrešnicu nismo renovirali“.
Prvi dani protekli su bez preuzimanja neposredne političke odgovornosti i ostavki ministara, što je, uz izjave zvaničnika, naišlo na oštre kritike i pojačalo bes javnosti i zahteve za hitnim utvrđivanjem krivice. Predstavnici vlasti su naglašavali da sama nadstrešnica nije bila predmet građevinskih radova u okviru nedavnog obimnog renoviranja zgrade stanice. U danima koji su usledili, odgovornost je prebacivana na ranije periode i projektante iz 1964. godine, uz zahteve da struka utvrdi šta se tačno desilo.
I kada je počelo da se sumnja da će se i ova nesreća zataškati na scenu su stupili studenti. U početku su se i oni spontano okupljali ispred fakulteta i držali petnaestominutnu tišinu za nastradale. Međutim, nakon napada na studente i profesore FDU tokom akcije kojom je odata pošta stradalima došlo je do blokade Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu. A u znak solidarnosti sa njima ubrzo je bilo blokirano više od 60 fakulteta na četiri državna univerziteta, nekoliko rektorata i više desetina srednjih škola.
Sve ostalo je istorija.
Vučić se uplašio
Studentske protestne šetnje i akcije u Srbiji pokrenule su građane zbog nagomilanog nezadovoljstva životnim standardom, korupcijom i urušavanjem institucija. Direktna energija mladih, jasni moralni zahtevi i solidarnost na lokalnom nivou probudili su javnost, pretvorivši sporadične bune u masovni društveni pokret. Studenti su svojim nekorumpiranim pristupom i istrajnošću postali simbol iskrene borbe za pravdu, što je motivisalo šire slojeve stanovništva da im se pridruže. Obilaskom gradova, sela i organizovanjem zborova, studenti su razgovarali sa običnim ljudima i pokazali solidarnost u rešavanju lokalnih komunalnih i egzistencijalnih problema. Vidljiv pritisak i incidenti sa kojima su se akademci suočavali na ulicama izazvali su revolt i zaštitnički impuls kod starijih sugrađana.
A onda su studenti u blokadi zatražili raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora i raspuštanje Skupštine Srbije početkom maja 2025. godine (tačnije, 5. maja 2025), pozivajući se na član 109 Ustava Republike Srbije, nakon više meseci univerzitetskih i građanskih protesta
Takođe, studenti u blokadi su se u više navrata i zvanično distancirali od političkih stranaka opozicije, odbijajući njihove pozive na razgovore i zajedničko političko delovanje, uz poruku da svoje delovanje i proteste usmeravaju neposredno ka građanima, bez uvlačenja u stranačke kalkulacije. Javno je naglašeno da predstavnici opozicije nisu adresa za pitanja o daljim koracima i da se energija usmerava na direktnu saradnju sa građanima. Istaknuto je da studentski pokret ne želi da bude deo bilo kakvih političkih i stranačkih kalkulacija ili da služi kao moneta za potkusurivanje na političkoj sceni.
Takav stav studenata „izbio je“ i poslednji adut, koji je prdsednik države mislio da ima i da će ih povezati sa opozicijom, a onda bi sve, kao i uvek, išlo „svojim tokom“. A studenti su „brzinom munje“ počeli da ulaze u srca običnih ljudi pa se Aleksandra Vučića ozbiljno uplašio.
Ćacilend
Koliki su studenti uneli strah u život predsednika države svedoči i činjenica da se „veliki ljubitelj“ izbora odlučio da zaštitu i legitimnost svoje vladavine ne uspostavi raspisivanjem izbora već je u pomoć pozvao sve one koji su bili „na marginama života“, ili, narodski rečeno, kriminalce svih vrsta i sorti, a koji su za uzvrat dobili obećanje da bez obzira šta uradili neće biti kažnjeni već, naprotiv, bogato nagrađeni.
Tako je nastao „Ćacilend”, kao šatorski kamp pristalica vlasti u centru Beograda (u Pionirskom parku i oko skupštine) sa ciljem da posluži kao politički štit režima, fizička okupacija centralnog javnog prostora i pandan građanskim i studentskim protestima. Vlast je ovaj kamp javno nazivala „simbolom otpora i slobode” i prikazivala ga kao mesto odakle se navodno brani država, dok kritičari, opozicija i istraživački mediji navode da je formiran radi sprečavanja opozicionih poruka, kontrole prostora i kao okupljalište bezbednosno sumnjivih lica i stranačkih aktivista, lojalista, čiji je zadatak bio da vrše pritisak na demonstrante.
Međutim, pametna mladost Srbije uvek je bila korak ispred, do tada neprikosnovenog Aleksandra Vučića, unoseći mu nemir u dušu. A sve što je on u „borbi“ protiv studenata, potom, radio bilo je sramno i ponižavajuće. Jer, studenata ima mnogo i još više onih koji ih podržavaju a uz Vučića nema nikog na koga se on može osloniti. Sam ako im ne plati. Zato, što bi narod rekao, „kao gluva kučka“ sam obilazi svaku „zabit“ po zemlji i priča gluposti obećavajući sve i svašta. Pa i izbore. Nažalost, mediji, njegova desna ruka, više mu nisu od koristi, iako se svojski trude, ali istina se sakriti ne može. Pa njihovi „direktni prenosi“ samo pokazuju da Aleksandar Vučić nije samo izgubio kontrolu nad političkom situacijom u zemlji već i nad samim sobom.
Izlaskom na izbore opozicija, koja ne može da pobedi na izborima, ni samostalno ni u koaliciji “otima” glasove studentima i pomaže Vučiću da večno ostane na vlasti?
Opozicija
Verujem da je, danas, običnom građaninu vrlo teško da shvati šta je to opozicija i čemu ona služi. Odnos snaga na političkoj sceni i nemogućnost opozicije da pobedi Aleksandra Vučića rezultat su kombinacije institucionalnih prednosti vlasti, medijske dominacije ali i sopstvenih slabosti opozicionih aktera. Analitičari i posmatrači političkih prilika kao ključne faktore obično navode nekoliko segmenata: Opozicija je često podeljena po ideološkim i ličnim linijama, što otežava stvaranje jedinstvenog fronta i zajedničkog kandidata a i programski fokus opozicije pretežno se svodi na negiranje aktuelne vlasti, umesto na nuđenje jasne i prepoznatljive vizije razvoja države koja bi privukla šire slojeve biračkog tela.
Međutim nameće se i jedno logično pitanje: da li je opozicija, ovakva kakva jeste, u proteklih 14 godina iskreno težila osvajanju vlasti ili je delimično bila u takozvanoj „zoni komfora“. Jer ulazak u parlament donosi sigurna poslanička mesta, plate, prostorije i finansiranje iz državnog budžeta, što nekim političarima obezbeđuje stabilnost bez pritiska vršenja vlasti.
Zato i ne čudi što se sad opozicija suočava sa teškom dilemom jer joj ostanak SNS-a na vlasti čuva sigurne pozicije u parlamentu, dok dolazak nove političke snage donosi neizvesnost i gubitak liderske uloge. Nove snage sa studentske liste preuzele bi vođstvo i pažnju birača pa bi postojeće stranke mogle da izgube uticaj i značaj u novoj raspodeli moći. Kratkoročno, ostanak naprednjaka osigurava strankama koje glumataju opoziciju finansije i funkcije. Dugoročno, saradnja sa građanima i promena sistema jedini su način da opozicija opravda svoje postojanje ali koga je za to briga.
„Kuso i repato“
Sasvim je izvesno da će ovi dugo najavljivani izbori, ali još uvek neraspisani, biti, možda, „najprljaviji“ i najneregularniji u istoriji srpskog parlamentarizma.
Izborni zakon Srbije u potpunosti ne garantuje regularnost izbora, a stručnjaci i nevladine organizacije često kritikuju primenu i nedostatke propisa. Nedavne izmene izbornih zakona ne sadrže suštinske promene koje bi u potpunosti rešile preporuke međunarodnih tela poput ODIHR-a. Ukidanje obaveze polaganja izbornog jemstva za povlačenje novca iz budžeta otvara prostor za takozvano izborno profiterstvo i otežava kontrolu troškova. Takođe, ne postoje adekvatni mehanizmi odgovornosti za nenamensko trošenje sredstava ili povraćaj novca u budžet. A ako se tome doda da jedan birač više nije ograničen samo na jednu izbornu listu, već može svojim potpisom podržati više različitih političkih opcija onda je potpuno jasno da je realno očekivati da će na sledećim izborima učestvovati „i kuso i repato“. Jer potrebnih, najmanje, 10.000 overenih izjava birača za proglašenje redovne izborne liste sada će biti svima dostupni.
Uz sve ovo ni birački spiskovi nisu sređeni. Zvanični broj birača u Srbiji postoji u bazi Jedinstvenog biračkog spiska, i on se obično vrti oko 6,5 miliona, ali mnogi građani i organizacije sumnjaju u njegovu tačnost.
List „Danas“ je, 1. juna, pokazao jednu zanimljivu računicu (nešto slično računale su i „Podrinske“ pred decembarske izbore 2023) koja pokazuje da u Srbiji i dijaspori ima, stvarnih, samo 5.531.290 birača što je za skoro milion manje od one cifre koju nam vlast servira. A da ovaj podatak ima smisla ukazuje i podatak Republičkog zavoda za statistiku u kojem stoji da je u poslednjih 14 godina u Srbiji je zabeležen konstantan negativan prirodni priraštaj sa oko 580.000 više umrlih nego rođenih osoba. Naravno, siguran sam, da Aleksandar Vučić, „u glavu“ zna tačan broj građana sa pravom glasa jer to i jeste osnov za veliku manipulaciju.
Izlaznost
Izlaznost građana na izbore direktno i presudno utiče na izborne rezultate jer menja odnos snaga političkih opcija i utiče na raspodelu mandata. Velika izlaznost često ide u korist opozicionim i pokretima promene jer aktivira takozvane „neopredeljene“ ili „uspavane“ birače koji obično ne glasaju.
Veća izlaznost povećava ukupan broj važećih glasova, što znači da je za ulazak u parlament potrebno više glasova dok niska izlaznost, najčešće, najviše odgovara vladajućim strankama ili dobro organizovanim političkim subjektima koji imaju disciplinovanu i sigurnu glasačku bazu. Kada manje ljudi izađe, ti sigurni glasovi čine mnogo veći procenat ukupnog rezultata.
Ako se analiziraju izbori od 2012. godine do danas statistika kaže da se, na šest parlamentarnih izbora održanih u ovom periodu, izlaznost kretala od 48,93% (2020) do 58,77% (2023). Međutim, kako birački spiskovi nisu sređeni ovi procenti nisu baš relevanti pa je mnogo važniji broj građana koji je na izbore izlazio. A on se kreće od 3.221.908 (2020) do 3.912.904 (2012).
A da bi se realno sagledala „moć“ sadašnjeg biračkog tela treba znati i to da je najveća izlaznost na opštim izborima u Srbiji bila 1990. godine na prvim višestranačkim izborima i iznosila je 71,38% a glasalo je 5.023.355 građana, od ukupno upisanih 7.036.303 birača. Ovde treba napomenuti da su u ove brojke uključeni i birači sa Kosova.
SNS odnosno Aleksandar Vučić
Savršeno je jasno da je, od vanrednih parlamentarnih izbora, koji su održani 16. marta 2014. godine u Srbiji, Aleksandar Vučić „Bog i batina“ srpske političke scena. I da se sve vrti isključivo oko njega.
On je u više navrata javno i oštro kritikao članove i funkcionere Srpske napredne stranke zbog bahatosti, arogancije i nedostatka brige za građane a prema izvorima sa sastanaka, Vučić je u trenucima rasprave poručivao saradnicima da niko za njih ne bi čuo da nije njega i predočio im je da su sve što imaju dobili zahvaljujući njegovom radu i vođstvu. I to je sušta istina. Vučić je bio „prvi“ potpredsednik vlade (PPV), prvi na izbornim listama od parlamentarnih do onih u mesnim zajednicama, prvi i jedini u izbornim kampanjama, prvi u medijima, prvi i najvažniji kada nekog treba osuditi ali i osloboditi (pomilovati), prvi u hvaljenju samog sebe, prvi (ali ne i jedini jer ono šo on kaže posle se prenosi orkestrirano) kad se najprimitivnije vređaju politički protivnici ili oni koji misle drugačije, prvi…
A koliku je „moć“ stekao najbolje se može videti po broju dobijenih glasova. Na izborima održanim 2012. godine, kad je još Tomislav Nikolić bio glavni, SNS je osvojio 940.659 glasova. Već na sledećim, vanrednim, izborima održanim 16. marta 2014, lista „Aleksandar Vučić – Budućnost u koju verujemo“, osvaja neverovatnih 1.736.920 glasova i u tim okvirima zadržao se i na svim sledećim izborima: 1.823.147 (2016), 1.953.998 (2020), 1.635.101 (2022), 1.783.701 (2023).
Nema sumnje da „napredna“ mašinerija radi punom parom i da će, u sadašnjim uslovima, SNS „inkasirati“ više od dva miliona glasova.
Bačeni glasovi
Posebnu „radost“ vladajućoj stranci pričinjavaju glasovi „naivnih“ građana koje rasipaju na stranke koje ne pređu cenzus a koji na kraju najvećim delom završe u „pobedničkoj“ listi.
Kada se izračuna ukupan broj važećih glasova koji su učestvovali u raspodeli mandata, ti „bačeni“ glasovi strankama ispod cenzusa smanjuju osnovicu za sve, a srazmerno najvećem broju osvojenih glasova, najveće stranke (ili ona lista koja ima najviše glasova) dobijaju najveći deo tih preostalih mandata.
Zbog ovog sistema D’Honta (metoda najvećeg količnika koja se koristi u Srbiji), stranke koje osvoje najviše glasova dobijaju nesrazmerno veći broj poslanika na račun glasova koji su ostali ispod cenzusa. Zbog toga se često u javnosti govori da rasipanje glasova na male liste koje ne prelaze cenzus najviše pogoduje najjačoj političkoj opciji. I to je apsolutno tačno.
A da taj broj nije nimalo zanemarljiv pokazuju i rezultati prethodnih šest izbora. Recimo, na izborima održanim 2012. godine, broj „bačenih“ glasova bio je 375.587, na sledećim izbora (2014) bilo je rekordnih 685.506 glasova, 106,454 (2016), iako je smanjen cenzus 2020. ispod crte je ostalo 461.369 glasova, 263.184 (2022), 260.905 (2023).
Nema sumnje da će i na ovim izborima broj „bačenih“ glasova biti veliki, zbog promenjenih izbornih uslova, jer verujem da će vlast podsticati i pomagati da učešće na izborima uzme što veći broj listi. Po sistemu „zrno (bačen glas) po zrno pogač (pobeda)“. Kako bi oni, na kraju „trljali“ ruke.
Manjinske stranke
Zapaženu ulogu na izborima imaju i manjinske stranke, za koje cenzus od 3% ne važi pa se sve više ovakvih političkih subjekata pojavljuje na izborima. I osvajaju mandate a počesto mogu i da prevagnu kod formiranja vlasti. Oni ne osvajaju nešto preterano veliki broj mandata ali imaju, relativno, stabilno biračko telo. Recimo, ove stranke su na izborima održanim 2012, ukupno, dobile 161.168 glasova i 10 mandata, 145.281 (2014), 159.269 (2016), 161.471 (2020), 170.134 (2022), 143.745 (2023). Broj mandata su dobijali, uglavno, između 10 i 13 sem 2020. kada su, zbog bojkota, imali 19.
A kako su oni uvek na strani vlasti to nije nimalo zanemarljivo i na njih Aleksandar Vučić ozbiljno računa.
Socijalisti
Tri ipo decenije narod Srbije je talac političke organizacije koja je nastala iz Komunističke partije i Socijalističkog saveza radnog naroda. Partija koja je direktan krivac za velike žrtve nedužnih građana ali i raseljavenje ogromnog broja porodica sa svojih vekovnih ognjišta. Nije lustrirana i zabranjena, kad je trebalo, pa i dan danas daje doprinos „mračnim silama“ da vladaju zemljom.
Naravno njihov „doprinos“ je dobro plaćen i nagrađen a vrhuška ove partije živi kao „bubreg u loju“. Nažalost, postoji zavidan broj građana koji, iz nerazumljivih razloga, i dalje glasaju za njih iako od njihove participacije u vlasti korist ima sramotno malo ljudi. Tačno je da ih, i pored zavidnog broja glasova koje dobijaju, u političkom životu održava Aleksandar Vučić koga za uzvrat predsednik SPS-a verno i ponizno služi. U poslednje vreme istraživanja kazuju da im rejting pada i da su na granici cenzusa, zbog podaničkog odnosa prema SNS-u, ali nema sumnje da će se oni ponovo snaći. Sada su se dostili da iz šešira izvade bivšeg ministra prosvete, koji je tobož protiv saradnje sa naprednjacima, i da na izbore opet izađu samostalno kako bi sačuvali glasove i onih njihovih članova i simpatizera koji se protive saradnji sa SNS, ali nema sumnje da će se „ljubav“, ako SNS pobedi obnoviti, na „opšte zadovoljstvo“ ili će biti ponuđena novom pobedniku.
Ipak, ne treba ih potcenjivati jer su na svakom od prethodnih šest izbora izlazili samostalno i imali značajan broj glasova: 567.689 (2012), 484.607 (2014), 413.770 (2016), 334.333 (2020), 435.274 (2022), 249.916 (2023).
Gubitnici
Okreni – obrni, ispada da su najveći gubitnici na izborima, svih ovih 14 godina, stranke opozicije. Ali, nije tako. Najveći gubitnik je Srbija, odnosno narod koji u njoj živi. Mada za narod i nije šteta jer bolje nije ni zaslužio. Ipak, da se vratim onima koji se, sve ove godine, predstavljaju kao „opozicija“. Jer oni su najzaslužniji što se zemlja raspada i cepa po šavovima. Boris Tadić je godinu dana pre vremena podneo ostavku na mesto predsednika države samo da ne bi „potpisao“ ono što je od njega traženo. Ali, bilo je nekog ko je to hteo i ko je to nekom iz Evrope obećao. A da je to tako svedoči da je iz Evrope stigla čestitka novoizabranom predsedniku pre nego što je glasanje završeno.
Da, bilo je na tim izborima, 2012, mnogo toga „mutnog“ i nerazumljivog. Međutim, verujem da niko od aktera koji su u tome učestvovali nije računao na Aleksandra Vučića, i njegovu „ambicioznost“.
Naravno, neverovatno je, i malo je kome razumljivo, da za period od 14 godina srpska opozicija nije uspela da se „konsoliduje“ ni da iznedri jednu kredibilnu ličnost koja bi bila lider te polititičke grupacije i koja bi se mogla suprotstaviti nedaći koja je okupirala Srbiju. Nije uspela zato što nije mogla ili nije htela, vrag bi ga znao. Začarani krug jednih te istih ljudi koji su više mislili na svoju korist nego na opšte dobru činili su sve da naprednjaci ostanu na vlasti a oni na svojim lagodnim pozicijama.
To je i uticalo da izgube poverenje kod većine građana i da na izborima dobijaju duplo manje glasova od liste koju predvodi Aleksandar Vučić. I da građani izgube nadu da oni mogu i hoće da promene vlast. Kako sve ove godine tako i danas srpska opozicija je stabilan oslonac večnoj vladavini naprednjaka. A po svemu sudeći tako će i ostati.
Istraživači
Kao i obično pred svake izbore u prvi plan izbijaju „istraživači javnog mnjenja“. Naravno, cilj većini ovih organizacija nije da pogode ko će pobediti na izborima već da daju „vetar u leđa“ onima koji su istraživanja naručili. Ipak, jedino, skoro, tačna istraživanja ima Aleksandar Vućić za koga se ozbiljna ispitivanja „mišljenja“ naroda rade na dnevnom nivou. A šta ta istraživanja govore može se zaključiti iz toga da on, koji izbore voli „najviše na svetu“ odlaže raspisivanje izbora do „sudnjeg dana“
A da li će taj „sudnji dan“, biti u mesecu kad SNS obeležava godišnjicu osnivanja, ne zna se jer Aleksandar Vućić nikako da se odluči za neki datum. Možda baš zbog tog „prokletog“ istraživanja koje se otrglo kontroli. Međutim, da je u pitanju samo rejting SNS-a ubeđen sam da bi Vučić davno raspisao izbore. Jer, njegovo biračko telo je stabilno i on odavno ima tačan spisak sa imenom svakog građanina koji će glasati za njega ali i spisak onih „fantomskih“ birača koji će po nekim sumnjivim osnovama imati mogućnost da glasaju. Ali, njega više zanima koliki je rejting njegovih najozbiljnijih protivnika a to mu očito ne ide na ruku. Jer ako se desi da studenti dobiju samo jedan glas više od njega onda sva njegova muka, angažovanje, uložen trud i naš novac gube smisao. Ali on time ne gubi samo izbore već, možda, i slobodu. I zato ne sme biti greške.
Matematika
Zanimljivo je da najveći šahista među političarima i „vrhovni“ strateg svih izbora nema rešenje za matematički problem „kako pobediti na izborima, pa u strahu od poraza izbegava da raspiše izbore. I pored činjenice da su u njegovim rukama „i nož i pogača“. Ipak, jednačinu u kojoj je h, boroj glasova studenata nikako da izračuna. A dok to ne uradi moraće da „gluvari“ po Srbiji, laže, maže i nervira se…
Jer, za ovih 14 godina i 6 izbora, prvi put ima protivnika koji mu nije po volji. Iako je skoro sve na njegovoj strani i pod njegovom kontrolu, to malo h Vučiću sreću kvari.
Mada, iako se trsi da sve zna izgleda da za ovakve par(l)ame(n)tar(n)ske jednačine nije ekspert. Ali da vidimo sa kojim parametrima raspolaže:
a – broj sigurnih glasova SNS-a (oko dva miliona)
b – broj glasova koje će osvojiti SPS (oko 200.000)
c – broj glasova koje će osvojiti manjinske stranke (oko 150.000)
x – broj glasova koje će osvojiti studenti
y – broj glasova koje opozicione stranke treba da preotmu od studenata
z – broj glasova glasova stranaka koje neće preći cenzus.
Do samo dve godine ovakve jednačine je rešavao jednim pogledom i odmah raspisivao izbore. Međutim, izgleda da je danas situacija malo kompleksnija. Ali šta to može da pođe po „zlu“:
a – izgleda da istraživanja koja Vučić sprovodi pokazuje da je broj „sigurnih“ glasova i onih koje može da pokrade daleko manji od projektovanog.
b – da postoji indicija da SPS neće preći cenzus.
y – da je broj glasova koje opozicione stranke treba da preotmu od studenata manji od očekivanja i da postoji opravdana sumnja da će se neke „opozocione“ stranke ipak „urazumiti“, pod pritiskom javnosti i da će podršku dati studentima.
z – da je broj glasova stranaka koje neće preći cenzus mnogo manji od očekivanog.
x – i da će tako rešenje ove jednačine biti da je broj glasova koje će osvojiti studenti veći od onog za koje se nada da će imati Vučić.
A u takvim okolnostima „ode mast u propast!
Jedan na jedan
Srbija se danas nalazi u dubokoj institucionalnoj i demokratskoj krizi, a domaće i međunarodne analize je ocenjuju kao izbornu autokratiju u kojoj je izvršna vlast preuzela kontrolu nad ključnim državnim polugama. Izborni procesi su izgubili slobodan i fer karakter zbog neravnopravnih uslova, pritisaka na birače i kontrole javnih resursa. Građani, a posebno mladi kroz različite oblike protesta i inicijativa, sve više traže odgovornost i uspostavljanje vladavine prava umesto sistema zasnovanog na političkom vođstvu pojedinca.
Trenutno u Srbiji skoro ni jedna institucije ne rade kako treba: Tužilaštvo i sudstvo podložni su snažnim političkim pritiscima iz vrha vlasti, što dovodi do izostanka reakcija i istraga u slučajevima visoke korupcije i skandala. Narodna skupština nema kontrolnu ulogu nad radom vlade, jer se zakoni usvajaju brzo, bez stvarne opozicione rasprave i uz minimalne odgovore ministara na poslanička pitanja. Regulatorno telo za elektronske medije (REM) ne ispunjava svoju zakonsku obavezu nadzora medija i ne reaguje na medijsku neravnopravnost i kršenje profesionalnih standarda. Javni servis i mediji s nacionalnom frekvencijom većinski promovišu isključivo stavove i interese vladajuće stranke, umesto da obezbede objektivno i pluralističko informisanje. Agencija za sprečavanje korupcije retko pokreće postupke i izriče blage kazne za funkcionere koji krše propise o sukobu interesa i zloupotrebi položaja. I da ne nabrajam dalje jer spisak je dugačak i nepregledan…
A posle svega što sam nabrojao potpuno je jasno da Srbija nezadrživo srlja u propast a to se može sprečiti jedino i isključivo promenom vlasti i sklanjanjem ovog nakaradnog režima sa političke scene. I tu nema kompromisa.
Međutim, pokazalo se da za to nije sposobna ni jedna od, takozvanih, „opozicionih“ stranaka. Ni sama ni u bilo kojoj varijanti koalicije. Dakle, trenutno, na našoj političkoj sceni postoji samo jedna grupacija, koja na žalost nije politička, ali koja ima kapacitet da sa vlasti skine Srpsku naprednu stranku a sa „trona“ Aleksandra Vučića. I tu nema dileme ni razmišljanja.
U ovim okolnostima iluzorno je i nevažno pričati i komentarisati ko je na studentskoj listi, da li imaju i koji im je program, da li su „levi“ ili „desni“, da li su za Evropsku uniju, Rusiju, Kinu ili nekog četvrtog, šta misle o Kosovu a šta, parafraziram, o proizvodnji slamnatih šešira…?
Jer, ako ove izbore „prežive“ Srpska napredna stranka, Aleksandar Vučić i stranke koje se odluče da im, izlaskom na izbore, pomognu u tome, Srbija neće.
A onda, biće „kud koji mili moji“ je drugu priliku nećemo imati…
Ivan Kovačević
