U intervjuu za RADAR jedan od najboljih srpskih aktuelnih pisaca, Svetislav Basara, govori o svom poslednjem romanu, bivšoj i aktuelnoj vlasti, građanskoj i studentskoj pobuni, izborima, proteklim i budućim, moralnom posrnuću Srbije i šansama da postanemo moderna evropska država. U nastavku, navodim nekoliko Basarinih bisera u ovom intervjuu.
Thank you for reading this post, don't forget to subscribe!
***
“Zar profiteri od Đinđićevog ubistva, nazovimo ih tako, nisu bili Koštunica i Tadić? Zar nisu, najpre u ortakluku, a onda jedan pa drugi, osam godina raspolagali isto toliko neograničenom vlašću kao sada Vučić? Konačni rezultat te sipljive sarmojedske politike je nagli uspon i neograničena vlast Aleksandra Vučića.”
***
“U vreme Koštunice i Tadića nije bilo ni približno ovoliko besa, buke i prostakluka, tvrdim, međutim da je korupcije bilo isto ovoliko, samo je bila diskretnija. Izlaz iz ovog samozačaranog kruga je strukturalna promena politike, ne ličnosti.”
***
“Zaštro se univerzitet, novinari, reditelji, svi koji javno kritički govore ne obračunaju sa vlastima, umesto što povazdan nariču? Rezervoar glasova tzv. građanske Srbije verovatno je brojniji od Vučićevog. Zašto nema ni “o” od organizovanosti koja bi društvenu moć pretvorila u političku? ”
***
Zainteresovanim poručujem da pročitaju ceo intervju, a da li biste se ispod Basarinih reči potpisali, odlučite sami. Ja, bežim, pogađate, u literarni kutak.
Odnekud
Ona je odnekud moja,ili je to iluzija čista. Samo su srebrne tišine, zvezdani beskraj, zlatne poljane suncokreta i jedna uspomena anđelima ukradena. Davna, sasvim obična, ista.
Odsutan
Odsutan sanjaš kako bi bilo da te je te jedne večeri kojim slučajem ponovo zagrlila i poljubila. Da su tvoji svi njeni nestvarni dečiji maleni snovi u boji. Nezapisani nemiri, pijani bogovi, sat koji namerno i zauvek stoji, nade i brodovi, neubrane bele rade. Istim tišinama poklonjeni svetovi, kako bi bilo da si baš ti ta jedina izgubljena ukosnica, samo njena, sanjaš.
Ostrva
Učinilo ti se možda da si čuo njen glas, rekao daljinama, ne daš tren u kome su letnje kiše lile, barke nebom plovile. Ukradene tišine u istim noćima sanjarima iste snove snile. I kao da na tom nestvarnom ostrvu nikada nikoga nije bilo, osom vas.
Siniša Mozetić
