Ne znam zašto me je ono što se u utorak dogodilo u Šapcu i Loznici toliko rastužilo. Možda zato što sam čovek koji je mnogo toga u životu video. I lepog i ružnog. I živeo vreme kada smo jedni drugima više verovali, i ovo današnje, u kojem kao da sve češće tražimo razlog da jedni druge mrzimo.
Thank you for reading this post, don't forget to subscribe!Zato mi je teško da razumem kako je petoro ljudi, koji su došli u Šabac i Loznicu sa nekoliko zastava i porukom „Ima mesta za sve nas“, postalo bezbednosni problem. Ne pitam ko su oni. Ne pitam kome pripadaju. Ne pitam u šta veruju. Pitam samo: šta su kome uradili?
Došli su na gradski trg. Na javni prostor. Na mesto koje pripada svima nama. Rekli su ono u šta veruju i najavili jedan događaj. Ništa više. I onda se odjednom pojavila vojska onih koji su odlučili da im objasne da na tom trgu za njih nema mesta. Zašto?
Šta je to toliko opasno u petoro ljudi koji drugačije žive, misle ili vole? Šapčani koji pamte svoj grad iz nekih drugih vremena znaju da su među nama oduvek živeli ljudi koji su bili drugačiji. Neki su to skrivali, neki nisu. Ali smo živeli jedni pored drugih. Nismo morali svi da se volimo. Nismo morali ni da se slažemo. Bilo je dovoljno da se poštujemo.
A danas kao da ni to više nije dovoljno.
Ne mogu da razumem ni jednu drugu stvar.
Kada na gradski trg dođu politički aktivisti sa zastavama, transparentima, majicama i stranačkim obeležjima, to je politika. Kada dođu ljudi koji zastupaju neko drugo političko ili društveno uverenje, opet je to politika. Ali kada pet ljudi dođe da govori o pravima LGBT+ osoba, odjednom to postaje provokacija, ugrožavanje porodice, vere i tradicionalnih vrednosti.
Gde je tačno granica?
Ako je gradski trg javni prostor, onda on pripada svima. I onome sa zastavom vlasti, i onome sa zastavom opozicije, i onome bez ikakve zastave, i verniku, i ateisti, i čoveku koji se moli u crkvi, i čoveku koji u crkvu ne ulazi. I LGBT+ osobi.
I svakom drugom čoveku koji nikoga ne ugrožava. Jer ako javni prostor počnemo da delimo prema tome ko nam se dopada, a ko ne, onda više nemamo javni prostor. Imamo prostor koji pripada onima koji su trenutno glasniji i spremniji da zastrašuju druge.
A to više nije sloboda.
I Eparhija šabačka ima pravo na svoj stav.
I crkva ima pravo da govori o veri, porodici, braku i vrednostima koje smatra svetim. Ali postoji nešto što bi, po mom mišljenju, moralo da bude iznad svih naših razlika: niko nema pravo da zbog svog uverenja poziva na nasilje, pretnje ili zastrašivanje drugog čoveka.
Upravo zato mi je teško da razumem poruku u kojoj se unapred govori o „nepotrebnim podelama, napetostima i sukobima“, a istovremeno se jednoj grupi ljudi poručuje da njihov dolazak nije potreban i da na javnom prostoru ne treba da budu. Ako želimo mir, onda mir ne možemo čuvati tako što ćemo nekome unapred govoriti da nije dobrodošao.
Mir se čuva tako što svakome priznamo pravo da postoji.
Posebno me je pogodilo ono što se dogodilo u Loznici.
Petarda, pokušaj fizičkog napada, prekid skupa. Možemo da se ne slažemo sa LGBT+ aktivistima. Možemo da mislimo da njihov način borbe za prava nije dobar. Možemo da ne prihvatamo njihove stavove. Ali šta god mislili, ne smemo čoveka gađati petardom zato što nam se ne dopada ono što govori. Jer danas je to petoro ljudi koje ne želimo da čujemo. Sutra može biti neko drugi. A prekosutra možda mi.
I još nešto mi ne izlazi iz glave.
U Srbiji postoje LGBT+ ljudi koji su na najvišim državnim funkcijama, koji učestvuju u političkom životu, donose odluke i predstavljaju državu. Njihova različitost nije problem kada su deo političke elite. Zašto onda postaje problem kada petoro drugih ljudi dođe na trg da kaže da i oni žele da budu vidljivi? Da li se pravo na različitost dobija funkcijom? Da li je čovek prihvatljiviji ako je dovoljno moćan? Ili bi ipak trebalo da važi isto pravilo za sve?
Zato se, na kraju, vraćam na ono najjednostavnije pitanje: Zašto smo postali toliko zli?
Zašto nam je lakše da nekoga mrzimo nego da ga pustimo da živi? Zašto nam je tuđa različitost pretnja? Zašto ne možemo da kažemo: „Ne slažem se sa tobom, ali neću da te diram“? Zar je to zaista toliko teško?
Ne moramo svi imati ista uverenja, ne moramo svi podržavati Prajd, ne moramo svi voleti iste ljude, čitati iste knjige, glasati za iste stranke ili verovati u isto. Ali moramo imati nešto zajedničko. Moramo imati granicu preko koje se ne ide.
A ta granica je nasilje. Tu bi, valjda, trebalo da se sretnemo svi, i vernici i nevernici, konzervativci i liberali, vlast i opozicija, LGBT+ ljudi i oni koji to nisu. Jer ako jednog dana prihvatimo da je dovoljno da nekoga ne volimo da bismo mu uskratili pravo da bude na našem trgu, onda više nije pitanje da li ima mesta za njih. Pitanje je da li će sutra biti mesta za nas.
I zato mi je žao zbog Šapca i Loznice. Ne zato što su u njih došli LGBT+ aktivisti, nego zato što smo im svojim ponašanjem pokazali da još nismo naučili jednu jednostavnu stvar: da se pristojno društvo ne prepoznaje po tome koliko su ljudi isti, već po tome koliko su spremni da poštuju one koji nisu. A ja bih voleo da Šabac bude grad u kojem ima mesta za sve. Ne samo za one sa kojima se slažemo.
Zaista za sve nas.
