Život u Klenju sveo se na golo preživljavanje
Igor Kojić ima 25 godina i živi u Klenju, gde radi na porodičnom imanju. Srednju saobraćajnu školu završio je u Zemunu, nakon čega je bio godinu dana na DIF-u i tu je stao. Vratio se u rodno mesto gde živi već četiri godine. Ipak, kako kaže, ne planira tu i da ostane. S obzirom na to da jedini u kući, uz malu očevu pomoć, može da se bavi poljoprivredom, odlazak još uvek odlaže, ali, kako ističe, ne zadugo.
– Planiram da idem za Beograd ili Novi Sad, ako ne iskombinujem nešto „preko“. To je teško, jer osim engleskog ne znam drugi jezik, a ideja mi je da pokušam nešto u Nemačkoj – kaže Igor za „Podrinske“.
Zašto želiš da odeš?
Išao bih tamo, jer mislim da je kucnuo zadnji čas da to učinim. Ovde jednostavno ne vidim nikakvu perspektivu, a vreme samo prolazi.
Šta je tvoj prvi izbor i čime bi se najradije bavio?
U Novom Sadu nemam nikog, a u Beogradu imam neke drugare, pa bih video tamo da se zaposlim. Još uvek ne znam gde, šta i kako. Ideja mi je da uz platu i nešto sa strane studiram vanredno, uporedo sa poslom. To mi je jedina mogućnost da nastavim studije.
Zašto si se odlučio na taj korak?
Samo bih da odem. Ovde radim sve moguće poslove, ali na kraju nemam ništa od toga. Samo golo preživljavanje.
Imaš imanje, baviš se poljoprivredom?
Nije nešto veliko imanje, ali imam sve: ovce, svinje, bikove, zemlju… Kod kuće uglavnom sve radim sam, pošto tata ne može da radi, jer radi malo nešto dodatno u Šapcu. Brat je teško bolestan i ne može da pomogne. Imam i baku i majku, pa sam samo ja u mogućnosti da radim te „muške“ poslove.
Je l’ ti to naporno?
Pa, nije to tako strašno, osim kad dođe leto. Kad se radi u jesen i proleće nije. Leto kad dođe, vrućine su nenormalne. U suštini, u devedeset posto slučajeva nije toliko naporno, samo što radiš, radiš, a rezultata nigde. Nemaš ništa. Jedina prednost je što dobiješ sve „na kamari“. Uvek si malo u plusu ili malo u minusu, oko nule. Sad sam radio, hranim turu svinja. Kukuruz mahom imam svoj, a gde je ono što sam radio, za šta sam se mučio? Dobro je što imam svoj kukuruz, ali ja sam tu morao da uzorem, da podrljam, da posejem, bacim đubrivo, poprskam, jednom, drugi put. Što napraviš, na kraju, na kamari, bukvalno pojedeš i popiješ i ništa više. Nema nikakvog napretka.
Koliko će se tvoj odlazak odraziti na tvoju porodicu?
Morao bih sve da ostavim, ali uvek bih našao dan-dva da dođem da završim što moram u jesen. Malo će mi i otac pomagati. Pošto on ima pedeset i kusur i probleme s kukovima gledam i gledaću da završim na traktoru šta treba, da se on ne muči.
Imaš li priliku da izađeš i družiš se s vršnjacima?
Kao što sam rekao, sve što imaš i što napraviš pojedeš i popiješ i to je to. Odem na piće, na neku večeru, uglavnom do Bogatića. Nekad odem sa društvom. Iskupimo se nas četvorica-petorica, odemo u Loznicu, retko u Novi Sad. Bili smo u poslednja dva meseca dvaput u Beogradu.
Da li osećaš da te to što živiš u selu na neki način ograničava?
Ograničava me zato što, kad sam bio u Beogradu, mogao sam u trenucima kada mi je dosadno da odem da prošetam, ako je vikend da gledam utakmicu, Zvezdu, košarku, fudbal… Eventualno Partizan, pošto mi drugar igra u Partizanu. Imao sam volju da izlazim tamo. Ovde, preko vikenda ili nedelje, ako mi je dosadno odem, u zavisnosti od toga koje je doba godine, na bazen, ili na klizanje s društvom. U Klenju konkretno nema ništa. Ovde ako ti je dosadno zaista nemaš šta da radiš.
Sigurno bar negde ima kafića?
Imamo kafiće u Klenju gde je, da se metaforički izrazim, zadnji put devojka ušla za bombardovanje. Kad su seoske preslave, kad je Velika Gospojina bude puno. Ovako u kafiće dolaze sve muškarci, nema nijedne devojke. Popiješ piće, kafu. Sve se brzo zatvori i nema nigde ništa. Onda moramo da odemo u Šabac na piće ili da odemo do Mitrovice, zavisi. Ili do Bogatića, ali to nije to. U Bogatiću je ok, ali ništa spektakularno. Sve to, naravno, košta.
Čemu se nadaš? Očekuješ li da će ti biti bolje kad odeš “preko” ili u Beograd, Novi Sad? Šta ćeš imati tu što nemaš u selu?
Živeo sam u Beogradu pet godina i znam kako je tamo. Moje je da probam. Ako ne bude rezultata, ovo mi ne gine. Mogu da probam da vidim da li je bolje, ili eventualno završim fakultet, pošto sam jednu godinu dao, ili da jurim da učim nemački pa da bežim „preko“.
Da li te porodica podržava u tome?
Rekli su mi: „Idi ako misliš da je tamo bolje“. Nemam problem s tim. Pošto kući imam babu, mamu, tatu i brata, koji zbog bolesti ne može da radi, biće malo nezgodno. Otac radi, tj. radio je u Šapcu, sad i on više nema posla tamo. Sad radi kući privatno s jednim kolegom. Samo imamo problem cimanja oko svega toga, ali, verujem da ćemo uspeti da se uklopimo.
Generalno, kako kao mlad čovek ocenjuješ svoj život u selu?
Pa, nisam nešto zadovoljan. Kažem, ima se samo za osnovne potrebe. To je to. O drugom da ne pričam. Ima se za svoje potrebe, kući da se pojede i popije i to je to. Ovako…
Šta bi država mogla da uradi da ti kažeš: „E ipak ću ostati na selu, vidim da će mi biti bolje!“
Može ili država, ili lokalna samouprava, da oštro stane uz nas i odredi se prema našim pravima. Mora da obezbedi dobru cenu svinja i da vrednuje seljake. Cena svinja nije dobra i svi su u minusu. Šta rade Beograd i Novi Sad? To meso koje nije uvezeno, tu je zahvaljujući selima u Mačvi, Vojvodini ili unutrašnjosti. Svakako iz nekog sela to potiče. Samo što oni ne vrednuju i ne poštuju rad na selu. Njma je opušteno. Ako je tako, pozivam ih da dođu na njivu pa da vide kako je raditi na 40 stepeni.
Od koje godine si počeo da se uključuješ u te poslove?
Počeo sam od 19. godine. Mislim, ja sam počeo da radim i da orem još sa desetak godina. Vodio me pokojni deda na njivu i s njim sam naučio sve, i da namestim plug kako treba i slično… Vozio sam traktor od malena, ali sam se aktivno uključio u sve radove sa nekih devetnaest-dvadeset godina. Otprilike posle te prve godine fakulteta. Dao sam osam od deset ispita do juna i više se nisam pojavljivao. I „Difovci“, ja ih u opštini Bogatić znam sedam-osam, nijedan ne radi. Neki su odradili pripravnički i ponovo su na birou rada. To me nimalo ne stimuliše da nastavim školovanje. Svakako, posao će mi biti prioritet. Samo da to bude u gradu.
Dragana Dimitrijević
(tekst objavljen 6. avgusta 2015)